Институције су дужне да поступе по свакој пријави

Од почетка године у нашој земљи убијено је најмање осам жена. Званични државни регистар фемицида још увек не постоји, па се ови подаци прикупљају анализом медијских објава и преко невладиних организација, што значи да стваран број може бити и већи. У већини случајева, као и претходних година, починиоци су мужеви или партнери – бивши или садашњи. Према расположивим подацима, током претходних година просек у Србији је био између 25 и 30 убистава жена годишње.

На сајту МУП-а недавно је објављена обимна брошура која садржи корисне информације за жене у случају насиља.

„Ако оклевате да пријавите, знајте да се насиље веома ретко зауставља на једном догађају. Упркос обећањима ’да се никад више неће догодити’ и различитим изговорима, насиље временом постаје све чешће и снажније, а жене све слабије и беспомоћније да му се одупру”, наводи се у брошури.

Насилници припадају свим друштвеним структурама: различитих су професија, нивоа образовања, материјалне ситуације, националности. Исто тако, свака жена може постати жртва, без обзира на професију, друштвени положај, образовање, материјалну ситуацију.... Стрес, љутња, притисак на послу, притисак што је без посла, недостатак новца, алкохол или нешто слично – то су само изговори за насилно понашање.

„Ако се плашите свог партнера и ако сте забринути какве последице можете трпети и због врло минорних и безначајних ствари. Уколико бринете и осећате да га ваше понашање може ’извести из такта’. Насиље је свака радња или понашање против ваше воље који вас онеспокојавају, и који вас угрожавају психички, физички, економски, сексуално и на друге начине”, пише у брошури.

Не постоје „бољи” или „гори” облици насиља. Такође, иако је за децу породица најздравије окружење, то не важи и за породице у којима постоји насиље, јер је деци изнад свега потребан осећај сигурности који ишчезава у таквом окружењу.

Ако је жена изложена насиљу, то може да пријави полицији, јавном тужилаштву, центру за социјални рад и здравственој установи. За добијање информација или у случају потребе за емотивном и психосоцијалном подршком може позвати СОС телефон. Без обзира на то да ли је пријаву за насиље поднела једном или више пута, институције су дужне да поступе по свакој пријави.

„Насиље можете пријавити лично, ако сте ви жртва насиља, а такође га може пријавити и члан ваше породице, пријатељ, комшија и било које друго лице. Законска је обавеза свакога да пријави насиље у породици надлежној институцији.

Може бити пријављено непосредно у просторијама институције, телефоном, писмено, путем поште, као и путем имејла. Приликом пријављивања, можете се представити или остати анонимни – у сваком случају пријава ће бити размотрена”, пише у брошури.

Према Закону о спречавању насиља у породици, институције су дужне да о сваком таквом сазнању обавесте надлежног полицијског службеника и тужилаштво. За полицију, пријава насиља представља основ за хитну интервенцију. Припадници МУП-а дужни су да дођу и обаве разговор са женом, без обзира на то колико је пута до тада пријављивала. Такав разговор се документује службеном белешком и узимањем изјаве.

„Приликом доласка полиције можете захтевати, а уједно је и обавеза полицијских службеника, да разговор са вама и друге мере обављају без непосредног присуства лица које је пријављено за насиље у породици. Ако вам није јасно шта вас полицајци питају или шта вам предлажу, тражите да вам то објасне. Након доласка полицајаца и првог разговора са вама, можете очекивати да насилник буде одведен у полицијску станицу. Битно је да службеницима испричате шта се десило, али и да одговорите на питања која ће вам они поставити. Није срамота причати о сваком виду насиља којем сте изложени (физичком, сексуалном, психичком, економском и другом), али свакако можете затражити да такав разговор обавите са полицијском службеницом – особом женског пола, ако је могуће у адекватној просторији. Важно је да покажете место на којем се насиље догодило, да ли постоје трагови (крв, поломљени предмети, згужвана одећа, разбацане ствари и сл.), као и да ли су можда трагови постојали, али их је неко уклонио, односно најчешће ’поспремио стан’”, наводи се у брошури.

Важно је да жена укаже на чињенице да ли има повреде, а самим тим важно је и да оде на лекарски преглед.

„Ово ће вас питати полицијска службеница/службеник, али и Ви сами можете указати на њих. Веома често ни сами нећете бити свесни да имате повреде. Уколико сте повређени, полицајци/полицајке могу да позову Хитну помоћ

како би вам повреде биле саниране. Ако сте повређени, а не желите да вам лекарска помоћ буде указана, знајте да је полиција дужна да о томе обавести тужиоца, који тада може дати наредбу да преглед буде извршен. Имајте на уму да тиме тужилац само жели да трагови насиља на вашем телу буду забележени, а не ради то да би вас траумирао и доводио вас у нелагодну ситуацију. Констатоване повреде које су видљиве могу бити фотографисане и ваш пристанак на то може се показати веома значајан у вођењу поступка. Уколико имате сазнање о томе да насилник поседује оружје или има приступ оружју (у случају да оружје поседује други члан домаћинства, али га насилник лако може узети), крајње је неопходно да такво сазнање пренесете полицији”, пише у брошури.

Додаје се да жена може да укаже на сведоке који су могли чути или видети чин насиља, можете скренути пажњу да се обаве разговори са комшијама.

„Због неопходности вођења поступка, вашег изјашњавања и прикупљања доказа, најчешће ћете и ви морати да одете до полицијске станице – ово не значи да сте и ви приведени. Уопштено, разговор ће се односити на две целине – чињенице значајне за процену ризика од новог акта насиља и на прикупљање доказа и чињеница ради даљег поступања у случају. Приликом разговора са полицијским службеником, важно је да напоменете све досадашње акте насиља без обзира на то да ли су раније пријављивани, а не само оне који су се догодили тог дана. Уколико је насилник био или је насилан и према другим особама – члановима домаћинства, родбини и другима, укажите и на те догађаје. Важно је да кажете ако сте у другом стању или сте се недавно породили. Важно је да кажете и ако сте у поступку развода брака или раставе, или ако постоје спор око старатељства над децом или проблеми око виђања деце”, саветује се женама.

Изузетно је битно указати на то да ли је насилник склон конзумирању алкохола или коришћењу психоактивних супстанци, да ли користи лекове или има психичке проблеме.

Важно је да рећи и ако је насилник претио убиством или ако прети самоубиством.

„Ако вас тужилаштво или суд позову ради учешћа у поступку (давања исказа, присуства суђењу и сл.), а због инвалидитета или другог разлога нисте у могућности да дођете, можете се обратити тужилаштву, центру за социјални рад или полицији који могу организовати ваш долазак. Полиција на првом месту има задатак да вас заштити, и зато се не устручавајте да се консултујете у вези са својом безбедношћу, али и да укажете на ризике. У поступку са полицијом не морате и нисте одговорни уколико нешто не желите да урадите. Такође имате право да се предомислите и накнадно у поступку учествујете или не учествујете. Важно је да знате да је полиција дужна да реагује и интервенише и када ви не желите да дате било какву изјаву, а постоји пријава или сумња да се насиље догодило. Сигурносни или безбедносни план представља попис корака који вам могу помоћи да повећате ниво своје безбедности у ситуацијама током насилних догађаја, када напуштате насилника и након што сте напустили насилника. Сигурносни план можете направити сами или са блиском особом којој верујете, као и уз помоћ неких од СОС телефона који пружају подршку женама у ситуацији насиља”, савети су женама.

Ова брошура за помоћ женама припремљена је у оквиру пројекта „Смањи ризик – Повећај безбедност III”, који спроводи Програм Уједињених нација за развој (УНДП) у Србији. Брошура је објављена на сајту МУП-а Србије и у њој жене могу пронаћи много корисних информација у ситуацији насиља.