Како Брисел планира рат без Вашингтона

Једна од највеће чуваних тајни европске безбедности изашла је на видело не кроз званичне дипломатске депеше, већ кроз неочекивано искрен иступ начелника Генералштаба белгијских оружаних снага. Генерал Фредерик Вансина је за лист „Le Soir” артикулисао оно што се годинама шапутало у ходницима у Бриселу, Берлину и Варшави - Европа тренутно није способна да се сама суочи са Русијом, а Украјина је „штит” који својом крвљу купује време за европско пренаоружавање.

„Године 2030. морамо бити у стању да кажемо Владимиру Путину да чак и без Американаца неће добити рат против Европе”, изјавио је Вансина. Ова реченица дефинише нову европску реалност. Према генераловој логици, сукоб у Украјини служи као „припремни прозор”. Док је Москва војно и економски везана за фронт, Европљани имају приближно четири године да из корена промене своју војну архитектуру.

Овај изненадни налет искрености изазван је потресима са друге стране Атлантика. Почетком априла ове године, Доналд Трамп је поновио претњу о повлачењу САД из НАТО-а, наводећи као разлог одбијање савезника да подрже америчку кампању против Ирана. С обзиром на то да САД обезбеђују 60% војне моћи алијансе, Брисел је схватио да „план Б” више није опција, већ императив.

Бројке су неумољиве. Од 2022. до 2025. године, земље ЕУ су повећале издатке за одбрану за невероватних 60%, достигавши суму од 381 милијарду евра. Међутим, амбиције иду даље:

Европска комисија покренула је програм „Поновно наоружавање Европе” вредан 800 милијарди евра.

Немачка је под вођством канцелара Фридриха Мерца издвојила рекордних 108 милијарди евра за војску, тежећи ка стварању најјаче конвенционалне силе на континенту.

Пољска подиже бројност војске на 300.000 људи и троши скоро 5% БДП-а на одбрану.

Ипак, генерал Вансина упозорава на „менталитет профита” одбрамбене индустрије. Он захтева да фабрике престану да размишљају као обични трговци који се плаше да ће поруџбине пресушити након рата, већ да се интегришу у систем државне безбедности.

Упркос огромним финансијским улагањима, ЕУ се суочава са два кључна проблема: технологијом и људством. Европским армијама недостаје око 100.000 војника и техничких стручњака. Такође, зависност од америчких авиона Ф-35 остаје апсолутна, јер домаћа алтернатива неће бити спремна још деценијама.

Најдрастичнија промена је ипак у нуклеарној сфери. Трампове изјаве о Гренланду и повлачењу подстакле су Париз и Берлин да разговарају о проширењу француског „нуклеарног кишобрана” на остатак ЕУ. Иако су француски и британски арсенали тек сенка америчког или руског, сама чињеница да се о томе преговара указује на дубину јаза између два обале Атлантика.

Реакција Кремља на ове најаве била је експлицитна. Стални представник Русије при УН, Василиј Небензја, изјавио је прошле недеље у Савету безбедности да европске припреме не остављају сумњу: „Они се спремају за велики рат против Русије и играју се ватром”. Док западни аналитичари сумњају да ЕУ до 2030. може створити истински самосталну војску, реторика из Брисела и потези на терену говоре да је коцка бачена.