Посматрачи историје или освајачи будућег

Многи људи немају потребу да буду упућени. Сијасет тема у сваком друштву као микрокосмосу појединца јесу табу. Велике су могућности да човек данас буде информисан и да критички размишља. Анализе, мисли и кумулација информација не прате њихову правилну интерпретацију. Креативне идеје и промишљања о смислу живота треба да пронађу своје место и остварење у друштвеним сферама и политичким аспектима. Мултипликовање стварности које живимо даје осећај бескорисности и најсавршенијима. Суперсиле одавно диктирају ритам који остатак света само посматра. Време 18. века је период од посебног ка општем, у којем су велике силе пратиле дешавања и учествовале у друштвеним променама. Данас је глобална ситуација таква да се формирају разбијање идеја и стварање система од општег ка мање општем. Ту долази до стварања празног простора који оставља сваки могући покрет без снаге, односно интернационализованости идеја и напретка који је постојао или би могао да постоји. Апроксимација ка слободи и ка елементарном проналаску свог места у друштву и животног смисла зависила је и у најтоталитарнијим друштвима од појединца. Увек је питање „ко сам ја” у ствари предстојеће оном о колективном „ми”. Перципирање стварности и жеља у односу на реални контекст, али и нешто више од тога јесте основа.

Анатолиј Васиљевич Луначарски разишао се с Лењином у сфери својих погледа и идеја о улози вере у новом поретку. Требало је читати Јулија Мартова да се уоче социјалдемократске идеје тог времена. Многи нестручно говоре о комплексу дисконтинуитета. Све има свој континуитет јер историја има скривени и видљиви поредак стварности, који се преплићу и немају исто вредносно и временско једињење. Период после револуције у Француској и период после Октобарске револуције процеси су који имају континуитет захваљујући не само политичком уређењу већ снази и писмености. Снага се огледа у слободи и храбрости за стварање могућности да се идеје рашире у свету. Затим да се у свим периодама мисли глобално и увек захтева и постиже више. То је нарочито било успешно у зачецима поменутих процеса. Реализације и стварање нове класе су одбиле масе, али су у почетку одушевљавани и Ајнштајн и Тесла.

Данас покрет изостаје јер је свет будући уроњен у дигиталност, физички нем и самозатајан, у домену слободе добровољно издао себе у сврху „информисаности”. У суштини, гласно ћутећи о најважнијим проблемима, идејама и питањима човечанства нужно је експлодирао. Остале су тековине које сачињавају својим примером, не промашену историјску инструисаност и негативну педагогију, него прометејски жив, историјски однос. Нажалост, ни пиндеровско схватање и посматрање читавих процеса није иманентно нашој генерацији људи. Писменост је клица која је требало, али се уистину тешко примала на тлу које газимо. Менталитетски смо у односу на такву идеју света дубоко вођени философијом паланке.

У готово свим периодама мисао и идеологија алтернатива или другости, које би обухватале наш животни простор, по правилу је лишаван инклузије. Бити део глобалних процеса, макар као какав-такав посматрач, јесте од кључне важности за народ који своју снагу не заснива на претњи, моћи или војним способностима. Футуристичка обећања и грандиозност слаткоречивих празнословља о неизоставности једног народа, без директно пропорционалне и видљиве инклузије у важним процесима су беспредметни.

Иако се сва ова три историјска периода данас у великој мери фалсификују, постоје моменти у историји цивилизације и хуманизма који су у међувремену такође мењали себе и друштво. Ниче каже да промене долазе на голубијим ногама. Универзитетски савети, на пример, који су имали места у факултетским саветима, бирани су 1963. у Београду. Прву групу људи која је наступила самостално чинили су: Слободан Машић, Михајло Михајлов, Леонид Шејка, Предраг Ристић, Данијел Ивин, Марија Чудина. Људи и радници који су хтели да учествују у политичкој и друштвеној одговорности своје генерације, као и стварања адекватно повољнијег амбијента за генерације бумера и иних које су долазиле. Институционална заступљеност и борба унутар једног социјалистичког система биле су готово невероватне. Од бољих услова за пензије тек рођених, до права студената и радника. То је било време правог социјализма, макар у периодама. Пољаци, Чеси и Руси сведочили су о затварању и робијању због поседовања књига југословенских аутора и теоретичара. У исто време поменута имена штампала су и графички дизајнирала прво издање Солжењицина, чудесно допремљено до Београда. Естетичност и етичност су се јасно и недвосмислено диференцирале. Магновеност идеја и надаље хартмановска опредељеност за дубље видно поље промена нам недостају. Социјални, научни и политички амбијент се не измишља нити наслеђује, него се ствара на начин који не одудара од егзистенцијалних захтева друштва.

Државни тоталитаризам није до краја кажњен након Другог светског рата и није у целини искорењен. Сукцесија фашизма и нацизма остала је и пренела се на млађе генерације у другом облику и обиму. Генерације преко интернета граде своју представу супериорности чак и без нације. Дешавања која су шокирала свет и скрибарима сваке појаве у свету зачепила уста јесу она из Непала, али и широм света. Генерација зед у Непалу је спалила владајућу касту након укидања интернета. Тај трансфер с екрана у реалност радикално је променио свест о превазилажењу поседовања могућности. Међутим, евокација онога што ће бити се десила. Никоме није запао за око непалски дечак који је постао „виралан” због свог говора у стилу Адолфа Хитлера у марту на школској приредби. Па сада, кад исти дечак предводи протест генерације зед у Катмандуу, који је потресао политичку структуру земље и свет, то је наједном чудно. Не задуго јер се пажња свела на 1,3 секунде. Дечак по имену Авишкар Раут постао је „виралан” због свог много дужег говора о корупцији у Непалу током школске прославе. Његов говор „Јаи Непал” (Нека Непал сјаји) лансираће га шест месеци касније у центар масовних протеста, који су не само убили више људи, већ су и премијера и функционере (који су преживели) натерали да поднесу оставке на своје функције.

Појавио се снимак протеста на којем се јасно види Раут како предводи протест, држећи микрофон и скандирајући слогане. Много пре тих дешавања, са насловом говора који својим „сјајем” подсећа на нацистичке симболе, не један дечак, него масе младих широм света усвајале су овакав образац промена. Њима нико није укинуо гимназије, али јесте интернет. То је упозорило многе и преусмерило понашање хибридних тоталитаризама. Државе с пораженом нацифашистичком идеологијом у прошлости се нису до те мере глобално истакле, али јесте земља између Индије и Кине. Реинкарнација таквих злокобних облика прошлости има много и тешко ће им се стати на пут редукционизма.

Основни појам је слобода. На сваком месту оспорена и угрожена. Брехт је сматрао да прво треба пустити људе да иду некуда, па онда правити стазу куда они иду. Сложеност феномена који су европски и светски проблем јесте огромна и без јасне артикулације освајања будућег не можемо ићи ни педаљ напред. Нераскршћеност с нацизмом није једини ниво негативних феномена. Спрега власти, распоређеност деспотизама, афирмација општег нихилизма, страховлада, злоупотреба демохришћанских идеја и лажна, нова левица, у спрези с капитализмом креирају преживљавање. Капитализам је постојао и у 14. веку и већ тада имамо његове прве облике. То не значи да се вишеслојност коју је данас досегао и коју је тешко идентификовати може лако победити. Многи су уз методе и праксу капитализма покушали да пронађу себе у односу на стварање новог поретка. Међутим, та пракса се показала као краткотрајна, док су дубокосвесне и грубо усађене виртуелне навике надживеле и завладале, а грамзиве камелеонске политике преживеле и остале.

*Ђакон и докторанд филозофије религије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа