​Склоност ка дискрецији

Омиљена француска глумица Натали Бај, за коју „Фигаро” констатује да је „пола века красила француски филмски живот својим цртама лица, чија је благост евоцирала лепоту Вермеровог портрета”, преминула је у 78. години у Паризу. Њен одлазак је, као и све друго што је радила у животу, био дискретан, констатују њени поштоваоци на друштвеним мрежама. За њену болест, која ју је мучила од прошлог лета, није се шире знало и стога је њен одлазак доживљен као неочекиван.

Четворострука добитница највеће француске глумачке награде „Цезар”, блистала је у француском филмском животу у остварењима Франсоа Трифоа, Гзавијеа Долана, Бертрана Блијеа и Клода Шаброла, која се памте. То нико не може да јој оспори, мада је и сама често говорила, а то је нагласила и у свом последњем телевизијском интервјуу у септембру 2024, да ништа специјално није радила да би имала такву каријеру, већ да је једноставно имала среће. 

Рођена је 6. јула 1948. године у Менвилу, селу у Нормандији. Родитељи су јој били боеми и сликари, а она осетљиво дете које је патило од дислексије. Напустила је школу са 14 година да би следила своје срце и уписала се у плесну школу у Монаку. Три године касније, одлази у Њујорк да усаврши своје мајсторство ове уметности са руском балетском компанијом.

Са 18 година вратила се у Париз, где је схватила да је привлачи позориште, те се уписала у драмску школу, у којој су били још и Мишел Морган, Мишел Серо и Луј де Финес. На сцени се осећала потпуно као код куће. Да би платила студије, радила је као лекторка за супругу академика Пола Морана, који је ослепео. 

Франсоа Трифо, који је имао оштро око за уочавање младих талената, ангажовао ју је 1972. године за главну улогу у филму „Дан за ноћ”. Ово прво искуство у филму о филмском стваралаштву било је својеврсна подршка коју Натали Бај никада неће заборавити. На сету је радила заједно са звездама великог платна као што су Жаклин Бисе, Жан-Пјер Омон и Трифоов омиљени глумац Жан-Пјер Лео. 

Већ тада је њена каријера кренула узводном путањом која ће остати таква током целог живота. После филма „Дан за ноћ”, нова и даровита глумица појавила се у филмовима које су режирали аутори снажног сензибилитета попут Клода Сотеа, Марка Ферерија и Мориса Пијала. И Трифо ју је поново ангажовао пет година касније у филму „Зелена соба”. „Фигаро” констатује да је од самог почетка показивала склоност ка еклектицизму и да је њен укус за игру против одређеног типа сигурно одатле потекао.

„Имала сам среће да радим са невероватно талентованим људима који су ме толико тога научили. Сама нисам урадила ништа посебно, никада нисам урадила ништа изузетно да бих покушала да напредујем. Не! Једноставно сам имала среће и била сам окружена дивним људима”, рекла је у свом последњем телевизијском интервјуу на каналу ТВ Монд 5.

Осамдесете године прошлог века биле су деценија награда за њу. Призната и од критике и од публике, три године заредом (1981,1982 и 1983) осваја три награде „Цезар”. Први за најбољу споредну глумицу отишао је у њене руке за изванредно одиграну Дениз Рембо у филму Жан-Лика Годара „Сваки човек за себе”, наредне године добија други трофеј у истој категорији – за улогу у филму„Чудна афера” Пјера Граније-Дефера и трећи „Цезар” јој стиже за најбољу главну глумицу за улогу у филму „La Balance” Боба Сваима.  

Добитница три награде „Цезар” за три године, млада Натали Бај улази тада у круг водећих глумица француске кинематографије. Након што је глумила уз Жерара Депардјеа у филму „Повратак Мартена Гера” и одиграла један од најзагонетнијих ликова у филму „Имала сам сенку”, наставила је да ниже престижне сарадње и успехе, а међу њима је и остварење „Наша прича” Бертрана Блијеа, где је глумила поред Алена Делона, као и многа друга. 

После мале стагнације деведесетих година, снажно се вратила на велики екран 1999, улогом козметичарке у оригиналној жанровској комедији Тонија Маршала, „Институт за лепоту Венус”, која је била још један доказ њеног сада већ широког глумачког распона. А свог четвртог „Цезара” добила је за улогу полицајке коју прогања породична трагедија, у филму „Млади поручник” (2006).

За Натали Бај је карактеристично то што није била склона да изиграва звезду. Дискреција је била њена изражена особина. Никада није јавно говорила о свом друштвеном и политичком ангажману. Њен потпис се појављује поред потписа Шарла Азнавура, Педра Алмодовара, Џејн Кемпион и других на дну чланка који подиже свест о опасностима климатских промена, а који је објавио „Монд” 2018. године на иницијативу Жилијет Бинош. Била је и међу потписницима чланка који је 2023. године објавио „Фигаро” у знак подршке Жерару Депардјеу, осуђујући „линч који пролази” након што је оптужен за силовање и сексуални напад.

Свој приватни живот је такође добро чувала, осим у случају њене љубавне везе са Џонијем Холидејем, који је био толико популаран да је било немогуће остати у сенцу. Живели су и радили заједно од 1982. до 1986, и добили кћерку Лору Смет, данас такође глумицу.

У свом последњем телевизијском интервјуу рекла је да га је волела до самог краја и објаснила:

„Сви су се питали шта радим са тим идиотом. Многи су имали такву идеју о њему јер је рокенрол и све то. Али он је био веома осетљив, веома интелигентан, имао је огроман таленат и био веома добар отац. Једноставно, не можете имати каријеру таквих размера ако нисте интелигентни.”