За­пи­си о Бе­о­гра­ду

За­вр­ше­на је ма­ни­фе­ста­ци­ја „Да­ни Бе­о­гра­да”, ко­ја се одр­жа­ва од 16. до 19. апри­ла. Пр­ви да­тум иза­бран је због то­га што је 878. го­ди­не на тај дан пр­ви пут у пи­са­ном до­ку­мен­ту по­ме­ну­то сло­вен­ско име на­шег гра­да – Бе­о­град. То је нај­ста­ри­ји за­пис о ње­го­вом сло­вен­ском име­ну, али је ве­ро­ват­но та­ко на­зи­ван и мно­го ра­ни­је. Па­па Јо­ван Осми у по­сла­ни­ци бу­гар­ском кне­зу Бо­ри­су, ко­ји при­ма­њем хри­шћан­ства до­би­ја име Ми­хај­ло, тра­жи да се бе­о­град­ски епи­скоп Сер­ги­је сме­ни. Бе­о­град је очи­глед­но већ био раз­ви­је­но на­се­ље ка­да је већ био се­ди­ште епи­ско­па, ко­ји је по име­ну очи­глед­но био Сло­вен. Та­ко је не­ста­ло име Син­ги­ду­нум, ко­је су му у 4. ве­ку пре на­ше ере на­де­ну­ли Кел­ти.

А 19. април ука­зу­је на да­тум ка­да је тур­ски гу­вер­нер Али Ри­за-па­ша гра­до­ве Бе­о­град, Кла­до­во, Сме­де­ре­во и Ша­бац пре­дао на упра­ву и чу­ва­ње кне­зу Ми­ха­и­лу на осно­ву фер­ма­на сул­та­на Аб­дул Ази­са. При­ли­ком из­бо­ра овог да­ту­ма на­чи­ње­на је гре­шка јер ни­је узе­то у об­зир да је раз­ли­ка из­ме­ђу ју­ли­јан­ског и гре­го­ри­јан­ског ка­лен­да­ра у 19. ве­ку из­но­си­ла 12 да­на, а не 13, као у 20. ве­ку. Ова гре­шка пот­кра­ла се и на спо­мен-пло­чи по­ста­вље­ној 1967, на сто­го­ди­шњи­цу овог до­га­ђа­ја, на ула­зу у Ка­ле­мег­дан, с де­сне стра­не. Те 1867. го­ди­не би­ла је по­диг­ну­та три­би­на на ко­јој је срп­ски кнез од по­след­њег тур­ског за­по­вед­ни­ка Бе­о­гра­да при­мио кљу­че­ве свих гра­до­ва. Хро­ни­ча­ри су за­бе­ле­жи­ли да је кнез Ми­ха­и­ло био оде­вен „по­пут ста­рих ви­те­зо­ва из до­ба ца­ра Ду­ша­на, с огр­та­чем од ка­ди­фе и ве­ли­ком ја­ком од са­му­ра, на но­га­ма ви­со­ке чи­зме с ве­ли­ким ма­му­за­ма. О бе­дри­ма ви­си­ла му је кри­ва са­бља по­зла­ће­на и ис­ки­ће­на мно­штвом дра­гог ка­ме­ња. Око 11 са­ти, из­вр­шив­ши смо­тру срп­ске вој­ске, кнез је уз­вик­нуо:

– Здра­во ју­на­ци!

– Од бо­га ти здра­вље, го­спо­да­ру! – од­го­во­ри­ше ње­го­ви вој­ни­ци.

За вре­ме овог све­ча­ног чи­на сви­ра­ле су вој­не му­зи­ке на­из­ме­нич­но мар­ше­ве, а за­тим је то­пов­ским сал­ва­ма би­ло по­здра­вље­но на бе­де­ми­ма Бе­о­град­ске твр­ђа­ве по­ди­за­ње срп­ске за­ста­ве, ко­ја је сад ста­ја­ла по­ред тур­ске.”

Све­тла­на Бр­но­вић Ми­тић,

исто­ри­чар умет­но­сти