Дешмитовање Босне и Херцеговине

У  Сарајеву се, пола у шали, прича да Елмедин Конаковић, бошњачки министар спољних послова БиХ из реда владајуће Тројке, јурца по Словенији и распитује се за тазбину Доналда Трампа. Објашњавају: не зна се шта ће бити са ОХР-ом и самозваним в. п. Шмитом, па трага за везом на другој страни океана. Да ли ће са Шмитом отићи и ОХР, или ће остати обоје? Или ће он отићи, а његов офис, који чине на десетине иностраних дипломата, правника и обавештајаца, те бошњачких портира, чувара, чистачица и чаршијских доушника, остати? Или ће, како се прича већ 20 година, он отићи, а ОХР бити дислоциран у Беч? Или ће, чак ни то није искључено, ОХР бити укинут, а Шмит остати у новој улози амбасадора. Немачка би тако бандоглавог познаваоца локалних прилика задржала у напокон регуларном статусу. И, истовремено, испунила жељу Сарајлија да настави да навија за њихову ствар. Шмит им је био приредио, макар и накратко, незаборавне дане среће кад је изгледало да је Додику „ставио соли на реп”.

Могло би се рећи да нису проблем ни в. п. ни ОХР, иако им је према Дејтону истекао двоструки рок употребе, него Бонска овлашћења и 5+2 услова да се странци дефинитивно повуку из Босне, што би била и шанса да велике силе престану међусобно да се надмећу која ће остварити већи утицај на овом запаљивом простору. Дислокација ОХР-а ван БиХ, уколико би и даље важили и „Бонска” и „5+2”, значила би више психолошку него реалну политичку промену, својеврсно замазивање очију. Једино повратак на изворни Дејтон или мирни разлаз решавају све дилеме.

Мада је већ пре пораза у директном дуелу с Додиком, Кристијан Шмит успео да постане последњи в. п., ако је то уопште и био, симбол осионе самовоље неоколонијалног протектората. Припашће му негативна слава да је успео да докаже да је ОХР са Бонским овлашћењима не само антиуставна, него и опасна институција по мир и опстанак било какве БиХ.

Шмитова логика била је следећа: Пошто је зинуо на природне ресурсе Српске (шуме, реке, оранице, минерале) и њену осталу јавну имовину и фактички хтео да је претвори у празну љуштуру, чему се Додикова власт грчевито противи, треба окренути ред приоритета. Уместо власништво па власт, најприје срушити власт да би се онда приграбило власништво. Није то, наравно, било само из Шмитове главе, него уз координацију Бајденовог амбасадора Марфија и подршку европских велесила – Немачке, Француске и Британије, у изведби неуставног Суда БиХ и ЦИК-а без српског представника. Али, као што знамо, Трампов стари навијач из Лакташа све их је надиграо, а најслађе Кристијана Шмита, који се био нашао на корак до тријумфа.

У дуелу с Додиком, он је дуже задржао функцију, а пре изгубио моћ, док је овај дуже задржао моћ и без функције. Када би му и многи претходни в. п. запретили, Додик би им узвраћао да ће ипак он њима видети леђа. И овог пута било је баш тако, с тим што је у неколико потеза жртвовао капитенску траку, а ојачао тим и наставио да га води с линије терена.

Волфганг Петрич, који је, иако давни, трећи по реду в. п., једини је задржао потребу да и даље, све до данас, ауторитативно тумачи збивања у Босни. Махом погрешно, али увек по жељама слушалаца и читалаца из муслиманског Сарајева. Сећамо се његове панике поводом повратка руске спољне политике на Балкан, те арогантног упозорења да „Русија не може ништа да уради у Босни, него само да омета Запад који је највише инвестирао у БиХ”. Дакле, Запад је у виду хуманитарне помоћи у обнови БиХ заправо капарисао ову земљу. Као и у случају две оружане интервенције у Садамовом Ираку, проценат учешћа у разарању суверене државе одређује проценат високопрофитабилног учешћа западних компанија у реконструкцији порушених градова и наплаћује се у нафти. У БиХ нафте нема, али представља геополитички важну територију.

Пошто се испоставило да с Петричевом далеким наследником Шмитом неће ићи баш тако, он ономад дипломатски тумачи: „Избледео је фокус на БиХ, скептичан сам према продужењу мандата ОХР-а”. Неће бити да су му промакли ток и динамика процеса деградације Шмита: већ сам податак да је дошао у ОХР без подршке Русије и Кине говори да је функција в. п. при крају. Лавров је најавио седницу СБ УН под председништвом Русије, на којој ће западне колеге имати шта да чују. Иступ председавајућег Василија Небензје у СБ УН, на коју Шмита није ни позвао, и америчко знаковито ћутање, били су последњи ексер у његовом ковчегу.

Међутим, посрамљени Шмит не само да се није одмах покупио кући, нити је отишао до Нове године, како се предвиђало, него и даље седи у Сарајеву. Штавише, добија подршку из домовине. Амбасадор Гранат вели да „Немачка није учествовала у договору САД са Српском и Додиком и да очекује промене пре октобарских избора”, што ће рећи да је не обавезује да одустане од антисрпске агенде. Председник Аустрије Ван дер Белен стигао је прошле недеље у Сарајево да, у одсуству Жељке Цвијановић, двочланом Председништву БиХ, Бећировићу и Комшићу, подржи продужетак мандата ОХР-а. Датум Шмитовог одласка померен је тек након октобарских избора, јер очито још није договорено да ли ће дешмитизација истовремено бити и деохаеризација. Лоша вест за све Србе јесте и изборни пораз Виктора Орбана, сјајног политичара и још бољег пријатеља, док Урсула и Каја у Бриселу расту од среће.

Бошњачко Сарајево посебно је насекирало то што Додик 25. априла опет путује у САД, и то на Светски форум лидера и да прими признање „за лидерство и борбу за суверенитет и демократију” Универзитета Чад из Чикага, као и гостовање Трампа јуниора код Додика јуниора. За прво је протестовао лично Емир Суљагић, а за друго се нико није усудио, него је само Изетбеговић претходних дана немоћно најавио да ће се у Бањалуци десити нешто за Бошњаке поражавајуће. И било је баш тако: у Бањалуку је дошао Трамп јуниор на позив Додика јуниора. За разлику од народњачког стила комуникације с бирачима који је патентирао отац Миле, а следе Стевандић и Минић, мање Цвијановићева и Каран, син Игор је сусрет домаћих привредника и политичара с Трампом млађим организовао у стилу америчког Молитвеног доручка и руске Валдајске чајанке. У Бањалуци су се поносили, а у Сарајеву се ибретили „Шта то би ’Републици шумској’”. Игор Додик, иначе високи функционер СНСД-а, овим политичким спектаклом положио је пријемни за првотимца у Милетовој првој петорци. Елем, ем је Милорад Додик у најбољим годинама за државника, ем је Игор баш у годинама очевог политичког успона. „Докле с тим Додицима?!” вајкају се „добри Бошњани”.

У залету на октобарске изборе Бакир Изетбеговић са чела и сада доминантне СДА, критикује Тројку што се, уместо да псује Додика, није угледала на њега па постигла нешто слично. Зато се Бећировић запутио у седиште НАТО-а, али га је тамо, уместо Рутеа, дочекала мало позната заменица генсека и његово уверавање да две трећине грађана БиХ једва чекају пријем охладила подсећањем да је „неопходно да се о томе сложе три народа у ентитетима и кантонима”. Већ кад му се представила као Радмила (Шекерински) био је шокиран да и тамо седи нека Српкиња. Ни Елмедин Конаковић, звани Мидо, није да није покушавао, али излети у САД у организацији амбасадора Лагумџије завршили су сусретима с трећерезредним саговорницима.

Тренутно грозничаво копа по генеалогији Трампових да пронађе неког из фамилије. Трампови ћерка (са зетом) и син већ су заузети, Меланија је из Српске одавно као приватни поклон добила ципеле, али можда се нађе неки амиџић, даиџић, тетић или нека кона тазбине у Словенији. Ближе је, брже и јефтиније да Конаковић Мидо не расипа паре МИП-а на скупи превоз преко баре. А може Мидо и да упита Игора Додика како је он довео младог Трампа и како је завршио Универзитет Букони у Милану.

Али, ево, Алах џелешану је погледао свога Миду и на министарском форуму у Анталији дао му прилику да се нани Турској пожали на Србе, а Ђурић му је проевропски углађено одговорио у име председника Србије.

*Професор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа