Србија се не плаши ничега

Невероватно је то како речито проговарају „неми сведоци” – архивска грађа, писма, дописне карте, фотографије, печати на пошти, поштанске марке, у рукама пажљивог истраживача и научника. У новом издању професора др Милана Радовановића, из едиције „Немих сведока”, недавно је објављено и дело „Српске избеглице на Корзици (1915–1919)”, у издању „ХЕРЕеду”, овог професора машинства у пензији, страственог изучаваоца српске историје (са посебним интересовањем за историју поште, али и медицине), филателисте.

Како је аутор проф. др Милан Радовановић приметио на представљању ове књиге у Музеју ПТТ-а у Београду, где је кроз показивање бројних фотографија из књиге и уз звуке песме „Креће се лађа француска”, говорио заједно са др Мартом Стојић Митровић, вишим научним сарадником Етнографског института САНУ, и издавачем Зорицом Стабловић Булајић, ово дело се разликује од његових претходних издања „Немих сведока”. У тим књигама углавном се бавио ратом и војском, док је ова емотивна, топла, људска, и показује хуманост у тешким околностима, све оне начине на које човек може да буде пријатељ са другим човеком.

– Ти „Неми сведоци” су документи, слике, фотографије, пошта. И у претходна два издања „Немих сведока” о савезницима и Србима у великом рату, пошта се показује као изузетно важна, незаменљива. Пошта је била узрок среће и несреће, „ведрила је и облачила”, и као таква је заузимала битно место у људском животу, а са друге стране, дизала је рушила морал војника и њихових породица. Србију су напали далеко надмоћнији непријатељи: Немачка, Аустроугарска, Бугарска, током четврте офанзиве Централних сила, у јесен 1915. године. Бугарска је без и објаве рата, мучки, напала Србију. У повлачењу су били војска, народ, као и стране војне и медицинске мисије. Не заборавите да су и Енглези, Руси и Французи упутили своје изванредне војнике и медицинаре, који су лечили болесне и рањене. Србија је имала и велики број ратних заробљеника, који су такође прелазили Црну Гору и Албанију, да би дошли на Крф, као део војне размене – рекао је проф. др Радовановић.

Он је навео речит пример: све фотографије из ове књиге потичу из стране штампе, мада има неких и од првог српског фоторепортера Ристе Марјановића, што говори о томе колико је мала Србија била значајна и колико јој је била поклоњена пажња у иностарним новинама. Професор Радовановић цитирао је наслов је из француске штампе: „Србија се не плаши ничега”, америчке новине забележиле су „очајничку борбу српског народа за сваку стопу своје отаџбине”.

– Према неким подацима више од 40 хиљада избеглица кренуло је из Србије преко Црне Горе и Албаније, да би једним делом дошли на Солунски фронт, а одатле били транспортовани у Француску, у Тунис, у Бизерту, и чак у Енглеску. Жене су биле носиоци свег живота, женама треба подићи споменик. Спреман сам да напишем књигу о том доприносу жена у Србији, и у избеглиштву, о њиховој снази и одлучности. А деци сам посветио посебну пажњу, малим српским војницима. Оно што су савезници пружили Србима на Корзици толико је емотивно и лепо. Са данашње тачке гледишта могу да кажем да смо се сви променили, и то на горе – запазио је аутор.

По његовим речима, невероватно је и то колико је Краљевина Србија била организована држава, колико је водила рачуна о свему, нарочито о избеглицама.

– И на Корзици је постојао Комитет за српске избеглице. Пошта је из окупиране Србије, из Београда, ишла преко Аустроугарске, кроз неутралну Швајцарску, затим, преко Италије или Француске, тек онда стизала је на Солунски фронт, а са фронта су карте путовале по месец дана, уз све војне цензуре. Французи су избеглице сместили у најлепше делове самога острва Корзике, што показује велико саосећање са неприликама и несрећама које су задесиле српски народ, што ме је и подстакло на то да истражим ову тему. Нису само Французи помагали дајући све могуће услове за нормалан живот избеглица на Корзици, већ је ту била и болница шкотских жена и Српски потпорни фонд, који су симпатизери српског народа основали у Лондону 1914. године. Срби су имали и своју цркву на Корзици. На насловној страни књиге налази се фотографија женске деце, а жене су на Корзици могле да се баве ткањем и другим занатима. Енглези су радове наших жена као експонате однели у своју домовину и тамо направили велику изложбу. Може да се каже да су Срби на Корзици нашли свој дом, имали су и своје школе. Читав школски систем је функционисао изванредно –објаснио је професор др Радовановић.

Др Марта Стојић Митровић говорила је о разгледницама и фотографијама, као фрагментима живота, где се виде лица људи, пејзажи, импровизовани смештај избеглица, покушаји нормалног живота.

– Ови документи представљају сведочанство и једног ширег света, система међународне заштите, војне логистике, локалне администрације, који се полако развијају током Првог светског рата. Личне ствари: разгледнице, дописнице, писма, пролазе кроз институције, контролне тачке цензуре и постају историјски читљиве. Анализом фрагмената стварамо слику ширег контекста, о томе како су функционисале институције током рата, како су избеглице биле смештене, надзиране, класификоване, како су се кретале кроз административне мреже Европе. Добијамо феноменалан увид у субјективно искуство расељености, у то шта значи бити далеко од куће, шта значи бити у страној земљи, немати информације о онима који су остали у отаџбини или који су расељени на неко друго место, како је то борити се за своје место под сунцем и своје парче хлеба. Све ове пошиљке представљају материјални траг о онима који пишу, онима који примају пошту и целокупног система који омогућава контакт, то да дописница стигне до особе која ће је читати. Из тог разлога ова књига представља једну слојевиту, пребогату причу о преживљавању, о рату, о бирократији рата, о комуникацији – казала је др Марта Стојић Митровић, уз напомену да као истраживач антропологије миграција и избеглиштва, овом књигом стиче важан увид у Први светски рат као у неку лабораторију хуманитаризма.

–Током Првог светског рата од спорадичне и приватне добротворне помоћи прелази се на организоване, транснационалне, и делимично бирократизоване хуманитарне системе, који су изузетно логистички комплексни. Корзика није изабрана случајно, била је то тачка до које је могло лако да стигне са истока Медитерана, где је постојала могућност организованог смештаја великог броја људи. Ова књига показује то да током Првог светског рата долази до развоја информационе хуманитарне инфраструктуре. Крајем Великог рата етаблиран је Црвени крст, као међународна организација са циљем проналажења несталих, регистрације, спајања породица. Кроз путовање једне једине пошиљке, кроз различите институције и печате које је добијала, стиче се увид у систем, у постојање Комесаритајата за избеглице, међународних мрежа помоћи – додала је др Марта Стојић Митровић.

Зорица Стабловић Булајић нагласила је да ово није само историјска студија, већ и емотивно сведочанство о снази људске воље и солидарности у најтежим околностима.