Простор сликарског хедонизма

У својој уметничкој пракси током пет деценија Марија Драгојловић је створила капитал интелектуалног фундуса чији су респектабилни уметнички идеали блиски „начелу плошности на којем се темељи сликарска култура Византије, Далеког истока а, у модерном сликарству, и велико искуство Матиса”. Свакако, сазревањем поетизованих пластичких решења рада, током протеклих деценија, она је освајала аутономно поље слике, потенцирајући у гро-плану мотив који губи приказивачку доминацију. Може се рећи да су амблематске тачке уметничке каријере Марије Драгојловић обележене посебним концептом однегованог стваралачког процеса. У овим олујним временима криза идеала и критеријума изоштрили су још јаче убеђење да једино јаке личности, упркос озбиљним турбуленцијама у свим доменима живота, успевају да негују креативност, попут ове сликарке.

Индикативан наслов нове изложбе „Непомичне ствари” део је цитата Абаса Кјаростамија „Чини ми се да непомичне ствари имају способност изазивања наших емоција”, што је и мото ове поставке. У том дискурсу измештање знака корисног у свет визуелне тактилности и емотивне импулсивности читљива је бескомпромисна нужност логике стваралачког бића Марије Драгојловић. Своју наглашену повезаност за светом фемине, са фокусом на интимне и племените мале предмете –чешаљ, лепеза, налив перо – она је уткала у препознатљив поетски слој дела; реч је о нетипичном њиховом увећању пред којим се губи употребна функција и кондензује простор сликарског хедонизма. Очито, визуелна материјализација уметничке визуре има своје упориште у једноставној композиционој схеми, а у рецепцији преувеличане фигурације гро-плана света малих предмета у „залеђеном” кадру материјалност ствари губи свој примерни карактер.

Циклус „Непомичне ствари” настајао је у периоду од 2018. до ове године, а овај временски распон наговештава лагани процес у коме се отварају стара и нова проблемска сликарска чворишта. „Нежни живот успомена”, како је кустоскиња Миа Давид насловила свој предговор, реферише на хармонизована колористичка решења радовима великог формата, као на пример „Сатенска лепеза” (220 x 136 цм), уље на платну и акрил са златним листићима. Додатком златних или сребрних листића у своје сликарске радова Марија Драгојловић наглашава моћ иконичког значаја ових племенитих метала ослањајући се и на њихово традиционално историјско и културно значење. Суптилни карактер отворене лепезе је и у ранијим сликарским фазама Марије Драгијловић био упадљив мотив који потенцира тајну фемине, њен интимни карактер носталгије и сензибилизованости.

„Нешто сасвим лично” био је наслов једне од сликаркине изложбе, а ове три речи заправо контекстуализују генезу целокупног њеног дела потенцирајући сензуалност жене и суштински карактер њене уметничке експресије. У богатом стваралачком животу Марија Драгојловић је излагала на значајним домаћим и међународним изложбама, а лауреаткиња је и бројних признања, међу којима издвајамо награду „Политике” и Октобарског салона.

Осврт на изложбу 1994. године завршила сам реченицом: „У овом нашем времену, када су као у бајкама увеличане слике добрих и злих, изложба Марије Драгојловић зрачи својом концентрованом енергијом која негује личну поетизацију света и целовитост(и) живота.” Ова референца је и данас поновљена истина.