Из дима и ватре извлачио угрожене станаре

На­гра­да гра­да Бе­о­гра­да „Све­ти­слав Сто­ја­но­вић” ко­ја се до­де­љу­је за хра­брост, под­виг и по­стиг­ну­ће у Ва­тро­га­сној слу­жби оти­шла је ове го­ди­не у ру­ке Ду­ша­на Ја­ни­ћи­је­ви­ћа, во­ђе гру­пе у Ва­тро­га­сно-спа­си­лач­кој је­ди­ни­ци на Во­ждов­цу. Ја­ни­ћи­је­вић, ко­ји се овим по­слом ба­ви ви­ше од 14 го­ди­на, при­зна­ње је до­био и због две ин­тер­вен­ци­је из про­шле го­ди­не где је ус­пео да до­ђе до љу­ди за­ро­бље­них у за­па­ље­ним ку­ћа­ма и из­ву­че их на­по­ље.

– При­зна­ње ко­је сам до­био ни­је на­гра­да са­мо ме­ни, већ и мо­јим ко­ле­га­ма. Ми смо тим и јед­ни без дру­гих не мо­же­мо да функ­ци­о­ни­ше­мо на те­ре­ну. Та­ко је би­ло и у ова два слу­ча­ја на Зве­зда­ри и у Гроц­кој, где је по­жар из­био у два стам­бе­на објек­та. На Зве­зда­ри, у Пр­во­мај­ској ули­ци смо до­би­ли по­зив да го­ри дво­спрат­на ку­ћа. По­жар је при­ја­вљен у 19.46 са­ти и ми са Во­ждов­ца и ко­ле­ге са Зве­зда­ре сти­гли смо за не­ко­ли­ко ми­ну­та. На те­ре­ну нас је укуп­но би­ло 16, са не­ко­ли­ко во­зи­ла и ци­стер­ни. Ис­по­ста­ви­ло се да у овој ку­ћи по­вр­ши­не око 200 ква­дра­та го­ри ко­тлар­ни­ца у при­зе­мљу. У тој ва­три из­го­ре­ла је пећ на пе­лет и огрев, а пла­мен се про­ши­рио и на ула­зна вра­та ку­ће. Од по­жа­ра се це­ла ку­ћа за­ди­ми­ла па су љу­ди ко­ји ту ста­ну­ју иза­шли на те­ра­су на дру­гом спра­ту. Ус­пе­ли смо бр­зо да уга­си­мо ва­тру, али ни­смо сме­ли да пу­сти­мо ста­на­ре да са­ми из­ла­зе кроз густ дим. Ко­ле­га и ја смо се по­пе­ли до те­ра­се, ста­ви­ли им та­ко­зва­не ка­пу­ља­че на гла­ве и по­мо­гли да иза­ђу без­бед­но – при­ча Ја­ни­ћи­је­вић.

Си­ту­а­ци­ја је би­ла дру­га­чи­ја у ин­тер­вен­ци­ји у Би­лећ­кој ули­ци у Гроц­кој. По­зив су ва­тро­га­сци до­би­ли у 17.22 ча­со­ва и за се­дам ми­ну­та би­ли су на ме­сту по­жа­ра. Го­ре­ла је по­ро­дич­на ку­ћа од 300 ква­дра­та, од­но­сно је­дан њен ма­њи део. Из­гле­да­ло је да ће то би­ти лак по­сао, али ис­по­ста­ви­ло се да је у ку­хи­њи, где су се за­па­ли­ли аспи­ра­тор и ку­хињ­ски еле­мен­ти, ле­жа­ла ста­ри­ја же­на.

– Же­на је би­ла без све­сти, али је да­ва­ла зна­ке жи­во­та. Ни­смо сме­ли да гу­би­мо ни тре­ну­так. Од­мах смо ре­а­го­ва­ли, ста­ви­ли јој ка­пу­ља­чу на гла­ву и бр­зо је из­не­ли на­по­ље где су би­ли ле­ка­ри. Она ни­је би­ла је­ди­на ко­јој је би­ла по­треб­на њи­хо­ва по­моћ. Је­дан од ста­на­ра се на­гу­тао ди­ма па му је по­сле пр­вог ле­кар­ског збри­ња­ва­ња би­ла по­треб­на и по­моћ у нај­бли­жој здрав­стве­ној уста­но­ви – при­ча он.

Ја­ни­ћи­је­ви­ћу су ово са­мо не­ке од сва­ко­днев­них ин­тер­вен­ци­ја. Ни­су то са­мо по­жа­ри, већ и мно­ге дру­ге ин­тер­вен­ци­је ко­је ва­тро­га­сци оба­вља­ју, а ме­ђу њи­ма су и оне где по­ма­жу у слу­ча­ју те­шких са­о­бра­ћај­них не­сре­ћа.

– Још се се­ћам си­ту­а­ци­је ка­да је дво­је мла­дих у Вин­чи ауто­мо­би­лом сле­те­ло у ре­ку. Чи­ни ми се да су мла­дић и де­вој­ка је­два би­ли пу­но­лет­ни. Де­вој­ка је тек би­ла по­ло­жи­ла во­зач­ки па су из­гле­да по­ку­ша­ли да во­зе. Шта се де­си­ло, не знам си­гур­но, али се ауто­мо­бил не­ка­ко на­шао у во­ди. Де­вој­ка је пре­жи­ве­ла јер је у по­след­њем ча­су ис­па­ла из во­зи­ла, док је мла­дић остао за­гла­вљен у ауто­мо­би­лу. Нас су зва­ли да га из­ву­че­мо. Би­ли су то за­и­ста те­шки тре­ну­ци. До­шла је ње­го­ва род­би­на, а ми ва­тро­га­сци у си­ту­а­ци­ји да њи­хо­во стра­да­ло де­те из­вла­чи­мо из по­то­пље­ног во­зи­ла – при­ча Ја­ни­ћи­је­вић.

Он је ва­тро­га­сну уни­фор­му обу­као са 25 го­ди­на, а раз­лог што се опре­де­лио за овај по­сао би­ли су дру­го­ви ко­ји су по­шли тим сто­па­ма.

– У нај­бли­жој по­ро­ди­ци ни­сам имао ни­ко­га ко је био ва­тро­га­сац, али је у ши­рој фа­ми­ли­ји као и у дру­штву би­ло оних ко­ји су се опре­де­ли­ли да се ба­ве овим по­слом. Ја сам кре­нуо за њи­ма, а он­да ми је овај по­зив ушао у крв и ево ме у то­ме – ис­ти­че он.

Од ве­ли­ке ва­жно­сти му је што је ова на­гра­да по­све­ће­на ко­ле­ги ко­ји је стра­дао ча­сно ра­де­ћи свој по­сао. На­гла­ша­ва да су се на­гра­ди нај­ви­ше об­ра­до­ва­ла ње­го­ва два си­на.

– По­себ­но се ра­до­вао мла­ђи. Он је ста­вио за­хвал­ни­цу на вид­но ме­сто и стал­но ме те­рао да за­јед­но гле­да­мо те­ле­ви­зиј­ску еми­си­ју у ко­јој сам се по­ја­вио. По­ку­ша­вао сам да из­вр­дам, али је био не­у­мо­љив – при­ча уз осмех Ја­ни­ћи­је­вић.