Праштање је најбољи лек за срце

Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње” добиће најсавременије oдељење кардиогенетике, где ће лекари тачно моћи да прате предиспонирајуће факторе за оболевање од болести срца и крвних судова код грађана, а где ће пацијенти моћи да добију најбоље савете о томе како могу да се сачувају од ових здравствених проблема. У разговору за „Политику” професор др Милован Бојић, директор Института „Дедиње”, наглашава да ће на овај начин они утицати на што успешнију борбу против пошасти број један – кардиоваскуларних болести. „Ми смо прво одшколовали кадрове, лекари су нам завршили специјализације. Имаћемо адекватну лабораторију, адекватне генске и остале анализе, које ћемо касније саопштавати пацијентима. Оваква одељења у свету већ увелико постоје. Сарадњу у овој области организујемо са клиникама у Паризу и у Москви, а имаћемо и активности са нашим институтима за генетику и молекуларну биологију. Потпуно сам сигуран да ће то функционисати на један квалитетан и добар начин”, нагласио је др Бојић.

Да ли ће долазак у тај центар пре свега значити особама које у породици имају некога ко има срчане болести?

То ће бити на неки начин намењено свима, пре свега нашим пацијентима у амбулантно-поликлиничком делу, али и свим другим пацијентима.

Хоће ли пацијенти моћи да долазе у овај центар уз упут из дома здравља?

Да, моћи ће да дођу уз упут лекара.

Да ли су уз кардиогенетику потребне јаче мере превенције како би што мање младих људи оболевало од болести срца и крвних судова, јер ниједна операција не може да реши проблем нездравих животних навика?

Стално апелујемо на мере превенције и сматрамо да је превенција најбоља. Упозоравамо пацијенте да елиминишу главне факторе ризика и стално напомињем да ми ни у једној од наших сала нећемо нити оперисати, нити дилатирати гојазност, физичко некретање, повишен шећер, притисак, масноће у крви, него само трагичне последице свега тога. Зато је превенција под бројем један, а под бројем два су важне овакве куће попут „Дедиња”, да успоставе ред и да брзо помогну како би све имало смисла. Нездраве животне навике морамо да решавамо сами, континуирано у борби са собом, важно је да не једемо ждерући, него да једемо онолико колико можемо „сагорети”. Морамо обавезно да водимо рачуна о свом притиску, шећеру, придруженим болестима, да постанемо свесни тога да ли смо предиспонирани за кардиоваскуларне болести.

Да ли се због недовољне бриге о здрављу, као и лоше генетике, повећао број пацијената и у Институту?

Приметили смо да је повећан број пацијената. Али не треба заборавити да смо ми земља са највећим процентом смртности од болести срца и крвних судова, али и највећом стопом оболевања, и да смо годинама, заједно са Русијом и Украјином, у прва три места у Европи по томе. Државна стратегија у борби против кардиоваскуларних болести скинула је ту смртност са 54 на нешто више од 40 одсто, али тај број је и даље велики. Сада примећујемо да имамо већи број млађих људи на оперативном програму. Нашим интервенцијама, стављањем стента у крвне судове, или оперативним захватима на мозгу, каротидним крвним судовима, периферним екстремитетима, крвним судовима на екстремитетима, ми практично те људе враћамо држави, породици, друштву, одбрани земље, економији, враћамо их новом животу.

Код вас листе чекања већ месецима не постоје, али и даље имате праксу да радите и викендом како се не би нагомилавао број пацијената?

Када сам дошао 2017. године на чело Института „Дедиње”, постојале су листе чекања, пацијенти су чекали три или четири године, зависно од области. Ми смо свакодневно радили на том пољу и постигли смо заиста феноменалне резултате добром организацијом, повећањем обима посла и кроз максималну искоришћеност простора, опреме. Већ готово годину дана ми се држимо на практично 30 дана, што није никаква листа чекања, него је отприлике неки временски оквир или комфор у којем пацијент треба да се среди, припреми, реши ако има неких проблема са пратећим болестима. Важно је и да погледају свој статус зуба код стоматолога, јер радимо врло осетљиву хирургију срчаних залистака, па зуби морају бити беспрекорно санирани, да не бисмо имали неке криптогене инфекције које се лако и брзо могу пренети на срчане залиске. Такав темпо рада одржавамо. Али укључујемо викенде и прековремени рад зато што су захтеви за лечење у нашој установи сваким даном све већи и што су преводи хитних пацијената из других здравствених установа у Србији изузетно велики. Поносан сам на екипе нашег института, које, рецимо, једне суботе ураде по 20 коронарографија, 12 операција на срцу, 10 васкуларних операција, по 15 електрофизиолошких операција, 20 снимања на скенеру, 12 снимања на магнетној резонанци, ставе по 20 холтера срца и 20 холтера притиска. Ако то збирно погледате, то су десетине пацијената којима решавамо судбоносна питања о њиховом здрављу.

Како успевате да приволите добре лекаре да остану у Институту „Дедиње” и да раде и викендом, а да не оду у приватну праксу?

Ми сада шаљемо 10 најбољих лекара, млађе до средње животне доби, који ће „освојити” одређене методе у највећим центрима света, а потом ћемо са њима потписати уговор на 15–20 година уз ставку да не раде приватно и да ту методу по принципу концентричних кругова шире, праве своје нове тимове и тако занављају „Дедиње”. Тако младост добија снагу и шансу да цвета, клија, пупи и развија се, а све за добробит наше државе.

Хоће ли они моћи да се обавежу на тако дуг временски период?

Они хоће то да прихвате. Мени је најважније што ми ти људи верују. Ја имам у њих апсолутно поверење. Мој став је да приватни рад много смета свима. Најмање смета нама, али ипак и нама смета. Приватни рад можемо да остваримо кроз наше комерцијалне програме под кровом наше институције, Института „Дедиње”, где су доктори најсигурнији у нашу анестезију, нашу лабораторију, наш рендген, скенер, магнет... Када немамо листе чекања, можемо да добијемо ширину, да имамо и комерцијалне пацијенте и надокнаду од њих можемо распоређивати по узусима који су слични у Европи и свету. На тај начин нема потребе да они иду било где и да раде приватно. Све то могу под кровом наше установе. Увек им понављам да је веома важно имати срећу да вам се укаже прилика, али и памет да је искористите. Ја сам им та прилика да их препознам, видим, лансирам и да буду најбољи.

За свој рад сте недавно одликовани важним наградама, између осталог, добили сте Светосавску награду и Награду Града Београда за допринос развоју и унапређењу медицине. Да ли то за Вас значи да је неко приметио Ваш допринос развоју „Дедиња” и медицине уопште?

Имам став да онај ко тражи награде није их заслужио, а онај ко их је заслужио – нису му потребне. Поносан сам што су награде угледале светлост дана, јер су оне препознале и оно што чиним – да Институт има своју визију и да се тачно зна шта ће он бити за пет или 10 година. Дошао сам овде 1992. године и затекао сам малу бараку у којој су функционисале две службе са око 90 запослених и још су били посвађани, тако да је она била закључана. А онда су наишла времена тешких економских санкција, Србија је била изолована на копну, рекама, ваздуху. Сви неприкосновени ауторитети из здравства су се побунили да се „Дедиње” уопште не отвори, него да се припоји или другој хируршкој клиници или рехабилитацији у кругу Сокобањске улице. А ја сам сматрао да имамо праву будућност. И онда сам се сам против свих борио да остане и да се сачува идентитет „Дедиња”, да остане у мрежи здравствених установа, да клиника постане институт, а институт да се развија и јача у једну од највећих и најпрестижнијих клиника. Како бих то успео, морао сам да радим више него икада, да окупим тим, и лекара и медицинских сестара, да урадимо прве трансплантације јетре и срца 1995. године, да ти наши пацијенти, као сведоци нашег успеха, живе деценије својих нових живота, да српској медицини подаримо много нових технолошких и медицинских процедура које се нису изводиле. Држава је због економске кризе одбила да нам гради „Дедиње 1”. Ми смо га градили из сопствених средстава.

Али тада су Вас многи нападали због те градње…

Тако је. Сви су нападали Бојића да прави уз помоћ тадашње политичке врхушке „Хјустон” у Београду, а ми смо га платили практично из домаћих кредита које смо подизали. А онда смо и тада направили чувену „Бојићеву рупу”, која је остала неиспуњена. Сачекала ме је после 17 година да завршимо „Дедиње 2”. Недавно смо великим разумевањем Министарства здравља Институту „Дедиње” додали и медицинску рехабилитацију кардијалних болесника. Тако да ћемо сада имати практично и „Дедиње 3”. Свако од њих је некако судбински везано за моје име. Ја сам градио те зграде и примио 97 одсто људи у радни однос. Тако да је препознавање онога што радим настало још пре неколико година када ми је председник Александар Вучић уручио Сретењски орден првог степена за нарочите заслуге за државу Србију и њене грађане у области развоја кардиоваскуларне медицине. То је печат моје каријере. Потом је уследио и Орден Републике Српске, а онда су уследила многобројна признања. Мени је то подстрек за будућа дела. И сваку од тих награда ја посветим мом институту.

Доста људи није веровало да ћете све идеје које сте замислили спровести у дело, чак су Вам се и подругљиво смејали када сте о томе говорили.

Апсолутно је било неверних Тома. Ја сам се цео свој живот трудио да не стварам непријатеље. И ако икога за нешто бије глас, код мене је то да помажем апсолутно свима. Ја сам онај директор који никада није искључио свој телефон и који је увек доступан. То није лако постићи. Али ја устајем од пекарске смене и пре четири сата ујутру сам на послу. Било је људи који су ме оспоравали. Непријатељи су саставни део сваког успеха и моје непријатеље чувам јер су они највернији записничари мојих успеха. Ако је икоме помогла негативна кампања, помогла је мени. Био сам и највећи лопов и највећи убица... Али ако знате да то нисте, онда, како каже Иво Андрић, треба да личите на стјуардесу која се осмехује јер зна да на авиону нешто није у реду. Управо је са осмехом стјуардесе која зна да на авиону нешто није у реду протицало и то моје време.

Више Вас не погађају негативни коментари?

Успео сам да изградим сопствену имунобиологију и да све то поднесем, али страдају деца, родитељи, јер је све то оставило утицај на њих, али је мој однос према свему томе – праштање. Само велики људи могу да праштају. Не сматрам да сам велики, али сам на неки начин посебан. И то како сам све успео да превазиђем, да опростим, а да се не реванширам, то ме исто на неки начин чини задовољним. Јер опроштај доноси задовољство за цео живот, освета траје само један дан. Мене некако критикују други људи који ме воле и кажу: „Можда си према непријатељу још бољи него према нама.” Треба људима дати шансу, показати им шта је хришћански облик љубави према човеку, како се могу поднети и тешко време и тешка ситуација и како опроштај то мора и треба да залечи. Онима који су непоправљиви – о њима не треба говорити, али им не треба злом враћати. Много сам читао Достојевског. У људима има много зла. И требало би нам много Достојевских да нам опишу како зло у људима треба сузбити, да не бисмо постали оно што неретко и јесмо – звери у људском облику које могу да раде и раде оно што не доличи човеку.

Да ли то значи да је опроштај најбољи лек за срце?

То је добро питање. Велики су писци и мислиоци говорили: „Остаће вам непознато туђе ако не упознате сопствено срце.”

Срце је митски орган. И људско срце је неисцрпно за тугу. Једна или две среће испуне га потпуно, а све несреће целога човечанства могу у њему заказати састанак и живети као гости. У таквим околностима обитује и моје и ваше срце, јер свака индивидуа, сваки појединац је прича за себе и свакоме је своја мука најтежа. Кажу да су Шпанци говорили „corazón loco – лудо срце”, оно је најпосебније.

У поразима не треба очајавати

Да ли је порука Ваше књиге „Није било узалудно” да никада не треба одустати?

Апсолутно не треба. Мислим да смо побеђени само онда када престанемо да се боримо. Живот јесте борба и има смисла само док борба траје. Тачно је да је овај живот некада некоме борба, а некоме берба. Берба је нешто сасвим друго, а права борба је основа и суштина живота. И не треба поклекнути у поразима. Никад у поразима не треба очајавати, као што се у победама не треба гордити. Мудри људи су говорили: „Ја не губим, ја само учим да побеђујем. Нисам изгубио, него учим да победим.” Овај свет припада онима који покушавају. Ја волим да кажем: „Боље је упалити и најслабију свећу него проклињати таму.” Прва свећа уноси светлост, а остале је појачавају. Волим да будем први. Не зато што је основа бизниса да прва метла најбоље мете и не зато што је метла, него зато што је прва.

За књигу сте добили и престижну награду у Русији „Императорска култура”?

Нашао сам се међу добитницима тог престижног признања. Имао сам трему када сам ишао да примим награду, посебно када сам видео ко су били председници удружења руских писаца, када сам видео да је забележено, на пример, име једног Максима Горког… То је за мене било једно велико признање.