Цивилизација Великог Брата

Чувени Орвелов роман „1984“ (први пут објављен 1949. године) на први поглед може нам деловати као прилично превазиђено штиво у данашњем свету суоченом са, рекли бисмо, посве другачијим претњама и изазовима. Настала у доба хладног рата, „1984“ беше недвосмислена футуристичка алузија на најсуровији тип тоталитаризма, оличен у Стаљиновом Совјетском Савезу. (Исто тако, у сатирично-бајковитим ликовима три владајуће свиње и њиховим међусобним односима у „Животињској фарми“ препознајемо често исувише очигледне прототипове Лењина, Стаљина и Троцког; док је само устројство „фарме“ убојита алегорија прве пролетерске државе у свету из пера разочараног левичара и шпанског борца Ерика Блера, у књижевности познатијег под именом Џорџ Орвел.)

Па ипак, виртуелни лик Великог Брата, који се у „1984“ појављује на свеприсутним и свевидећим телеекранима, добрим делом оповргава тврдњу о превазиђености Орвелове визије. И данас, две деценије након краха совјетске империје, Велики Брат и његова филозофија владања остају својеврсна метафора за тумаче, и својеврсни узор за протагонисте моћи у свету.

Сам назив (као и драматургија) донедавно најпопуларнијег ријалити шоу-програма на планети говори чак у прилог тези да је Велики Брат у епохи глобализације и компјутерске технологије моћнији него икада. Па и његови циљеви – поробљавање већине становништва, као и њено држање у стању страха и егзистенцијалне угрожености путем сталног изазивања криза, ратова, и путем непрекидног „испирања“ мозга – мора се признати, остали су исти. Оно што је битно промењено (у односу на славно наслеђе Владимира Иљича и Јосифа Висарионовича) тиче се самих средстава којима се до поменутог циља долази. Обиље, слобода и демократија, тачније, њихове представе створене у свести поданика, свакако представљају суптилнији начин владања. Ако је лик Великог Брата у „1984“ представљен са густим црним брковима и „цртама лепим на неки суров начин“ (поново алузија на друга Кобу), онда је, у роману нашег доба овај јунак савршено безличан, или спреман да поприми било које обличје. У тривијалном се сналази најбоље: као лик из рекламе или ТВ сапунице, он влада милионима, држећи их у стању омамљености и хипнозе.

Незнање је моћ – ова трећапарола орвеловског света, на којој се темељи владавина Великог Брата, чини се најинспиративнијом када је реч о цивилизацијиу којој живимо. Потреба за редуковањем знања, за постепеним брисањем историјског наслеђа и обезвређивањем духовних потенцијала намеће се као неизречени императив нових високошколских програма у Европи и Америци. Предлог британске владе, са почетка овог века, да се Шекспир избаци из наставног програма гимназија (као и занимљиво технократско образложење тог предлога) носи у себи завидан орвеловски елан. Слично је и са системом оцењивања професора од стране студената које временом води ка сигурном претварању наставника у забављаче, односно ка цензурисању сваког озбиљнијег садржаја, сваке захтевније књиге. Крајњи идеал језика којем стреме творци новоговора у „1984“ јесте такозвани „паткоговор“, који би долазио само из гркљана, без учешћа можданих центара. Звучи некако познато, укључимо ли који од безбројних ТВ канала глобалног села. Ако неки образовни систем у данашњем свету збиља ради пуном паром, онда је то орвеловска „пачја школа“.

„Циљ је све мањи обим свести“, каже један од конструктора новоговора у Орвеловом роману – и тај пут ка „превладавању“ човека умањивањем и брисањем његових интелектуалних моћи скривена је жеља свих владалаца и твораца великих утопијских експеримената, без обзира на то да ли је њихов нагласак на идеологији или на економији. Насупрот њима, уметници су увек били помало конзервативни. Императив твораца литерарних и филмских антиутопија звучи можда панично, можда и сентиментално: Остати човек, по сваку цену! Сачувати у себи есенцију човештва, чак и по цену да вас затворе у кавез, или да се претворите у људе-књиге. Једна од првих антиутопија модерне научнотехнолошке цивилизације написана је неким чудом у Србији (!?) 1889. године. У драми Драгутина Илића „После милион година“ два последња примерка људске врсте, смештена у кавезу, подвргнута су научним испитивањима од стране далеко напреднијих гостију из свемира. Илићеви ванземаљци на различите начине труде се да објасне примитивно знамење ишчезле врсте, скривено у емоцијама, али тај хијероглиф неће успети да протумаче. Писце антиутопија можемо сматрати и патетичним чуварима људског лика. Овај лик током цивилизацијског прогреса све више постаје део уобразиље, идеала, део литературе; док свет чињеница и статистике све више откривамо у брижном и баналном лику Великог Брата.