Филхармоничари на сплавовима

Свој дуги пут кроз свет музике Београдска филхармонија је у новом веку лепо уредила, проширила га, а са живом променадом уметника гласовитог имена почео је да личи на „Булевар звезда”. Претходна је била „Сезона нове енергије”, она пре ње „Нови дух града”... Слогани су ту само да илуструју немали креативни полет који је унео у ову кућу пијаниста Иван Тасовац, најмлађи директор у њеној 85 година дугој историји. На том месту он није мислио само на музичку уметност већ и на уметност маркетинга која ће јој добро (по)служити. Без те синергије тешко да би било ових све бољих и бољих сезона.

Поменути слогани су, чини се, добри „рамови” за Ваше сезоне?

Добар производ мора добро и да се пласира. А када у једној сезони имате Сару Чанг, Ринат Шахам, у „Њујорк тајмсу” проглашену за најбољу Кармен свих времена на сцени Метрополитена, па Пендерецког, нашег Жељка Лучића, онда је нормално да се то зове „Булевар звезда”. Надам се да ће их наредне сезоне бити још и више. И дивно је све то, али нека се зна: за мене су, ипак, главне звезде оне из сазвежђа које се зове – Београдска филхармонија.

У овом случају стара латинска „Преко трња до звезда” највише се на њих односи?

Ја сам на крају свог другог мандата и оно чиме у овом часу желим да заокружим једну причу јесте социјални положај чланова оркестра. Са просечном платом од 36.000 динара у нашем врхунском оркестру музичари су осуђени на „тезгарење”. И то у широком спектру – од сплавова до Музичке академије. То је једино што ме данас узнемирава и чини прилично фрустрираним.

Срећом, мислим да је ово друштво довољно сазрело и да има и политичке воље да се изузетан рад вреднује на прави начин. Филхармонија је данас музичка репрезентација земље у којој, иначе, нико ни не трепне кад чује да неки тренери у неким клубовима имају примања и по 400.000 евра. Е сад, ако је то нормално и никаква питања се не постављају, спремни смо и да се региструјемо као спортско друштво Београдска филхармонија, уз услов да то решава социјални статус. Али да не идем даље у правцу цинизма, ако се ово питање не реши, онда ће то бити веома лош сигнал и другима да ли уопште треба свој посао радити максимално добро. А и мени лично, да се запитам има ли смисла бавити се овим послом у овој земљи.

Како то у другим земљама решавају?

Тако што у Немачкој имате и Закон о Берлинској филхармонији. И овде у нашем окружењу колеге музичари знатно су боље плаћени, а постоје и одредбе које штите овакве институције. Код нас постоји само добро расположење да се стање промени и – стрпљење које је на измаку!

Бојим се да за годину или две ове филхармоније коју данас познајете више неће бити, јер ће изгубити на квалитету. И овде долазе такозвани „хед-хантери” (ловци на главе), људи који ослушкују, снимају музичаре и дају понуде за друге европске оркестре, финансијски јаче од нашег. У овом бизнису не постоји националност већ јеси ли добар или ниси. А ови наши јесу. Зато понављам, ако треба, можемо бити и спортисти, и у невладиним организацијама, и у парламенту... Само да се овакав оркестар сачува.

У Вашем гласу као да је, ипак, више оптимизма него горчине?

Да нисам оптимиста не би било наше нове зграде, ни нових инструмената, ни оволико претплатника, ни оваквих гостију и сезона... Производ је направљен, квалитет му је проверен, уметнике високог реномеа имамо, што само призива нове, исте такве госте. А за добра имена има и добрих спонзора. Само је још остао тај важан потез државе да заслужно награди свој најбољи оркестар, интересантан и иностраном тржишту.

Плашите ли се ове фамозне кризе и Ви који сте навикли на пуну салу?

Често и више него пуну. Није то наш проблем. Наше карте и тако плану у претплати, тек незнатан проценат остане у слободној продаји. Ми имамо доста света и на генералним пробама отвореним за публику. Музичке великане ваља слушати, па макар и на проби. Редовнији на тим „концертима” знају и термин: петак у девет сати, Коларац.

Овде се направила једна одлична екипа, генерацијски блиска, али и по идејама које делимо. Ту је тајна нашег успеха. И да се мало похвалим: ја сам човек који уме да слуша људе и тако ми многе добре идеје саме дођу на сто.

Када поглед прострете мало даље, „изнад глава” Вашег оркестра и његових проблема, шта видите?

Не могу а да не споменем како бих желео да у овом граду једном уђем у истинску концертну дворану. Такву наменски грађену дворану Београд нема. Коларац је наша увек драга сала, али у њој не можете да сместите хор и оркестар на сцену. Што је озбиљан проблем. Немамо ниједну салу са оргуљама, у функцији. И када је акустика у питању данас су европски стандарди мало другачији од оних на које смо навикли.

Са клавиром сте ушли у свет музике и он је ту, у вашој канцеларији, и више је од намештаја?

Да, одлично ту стоји, користан је, може на њега свашта да се стави – слика, књига... Свирам ја редовно, али само за себе, ујутру. Дође ми то као мала јутарња музичка хигијена.

Можемо ли чути нешто и о музичком стању нације?

Чини ми се да је акција „Србија у Србији“ Министарства културе добар корак ка децентрализацији нашег музичког живота. Београд мало пати од предимензионираног броја музичких догађаја у односу на реалну потражњу публике. Клинци из Београдске дечије филхармоније ми уливају оптимизам што се тиче будућности.

А музички уредници телевизија, нарочито Јавног сервиса Србије, ваљда знају шта раде, као и вашe угледнe новинe, којe од почетка ове сезоне нису објавиле ни једну једину критику са концерата Београдске филхармоније.

------------------------------------------------------

Кад сам био војник

Опробали сте се и у уметности вашег оца, недавно сте се поклонили на премијери филма „Друг Црни у НОБ-у”. Како је то бити мало и глумац?

Играм немачког војника. А ако хоћете да и мене лепо видите, онда рукама придржите капке и пазите да не трепнете. Улога је толико велика да тај трептај може бити разлог да поново гледате филм, ако вам је баш стало да видите моју ролу. Сад чекам другу улогу, надам се већу.