Filharmoničari na splavovima

Svoj dugi put kroz svet muzike Beogradska filharmonija je u novom veku lepo uredila, proširila ga, a sa živom promenadom umetnika glasovitog imena počeo je da liči na „Bulevar zvezda”. Prethodna je bila „Sezona nove energije”, ona pre nje „Novi duh grada”... Slogani su tu samo da ilustruju nemali kreativni polet koji je uneo u ovu kuću pijanista Ivan Tasovac, najmlađi direktor u njenoj 85 godina dugoj istoriji. Na tom mestu on nije mislio samo na muzičku umetnost već i na umetnost marketinga koja će joj dobro (po)služiti. Bez te sinergije teško da bi bilo ovih sve boljih i boljih sezona.

Pomenuti slogani su, čini se, dobri „ramovi” za Vaše sezone?

Dobar proizvod mora dobro i da se plasira. A kada u jednoj sezoni imate Saru Čang, Rinat Šaham, u „Njujork tajmsu” proglašenu za najbolju Karmen svih vremena na sceni Metropolitena, pa Pendereckog, našeg Željka Lučića, onda je normalno da se to zove „Bulevar zvezda”. Nadam se da će ih naredne sezone biti još i više. I divno je sve to, ali neka se zna: za mene su, ipak, glavne zvezde one iz sazvežđa koje se zove – Beogradska filharmonija.

U ovom slučaju stara latinska „Preko trnja do zvezda” najviše se na njih odnosi?

Ja sam na kraju svog drugog mandata i ono čime u ovom času želim da zaokružim jednu priču jeste socijalni položaj članova orkestra. Sa prosečnom platom od 36.000 dinara u našem vrhunskom orkestru muzičari su osuđeni na „tezgarenje”. I to u širokom spektru – od splavova do Muzičke akademije. To je jedino što me danas uznemirava i čini prilično frustriranim.

Srećom, mislim da je ovo društvo dovoljno sazrelo i da ima i političke volje da se izuzetan rad vrednuje na pravi način. Filharmonija je danas muzička reprezentacija zemlje u kojoj, inače, niko ni ne trepne kad čuje da neki treneri u nekim klubovima imaju primanja i po 400.000 evra. E sad, ako je to normalno i nikakva pitanja se ne postavljaju, spremni smo i da se registrujemo kao sportsko društvo Beogradska filharmonija, uz uslov da to rešava socijalni status. Ali da ne idem dalje u pravcu cinizma, ako se ovo pitanje ne reši, onda će to biti veoma loš signal i drugima da li uopšte treba svoj posao raditi maksimalno dobro. A i meni lično, da se zapitam ima li smisla baviti se ovim poslom u ovoj zemlji.

Kako to u drugim zemljama rešavaju?

Tako što u Nemačkoj imate i Zakon o Berlinskoj filharmoniji. I ovde u našem okruženju kolege muzičari znatno su bolje plaćeni, a postoje i odredbe koje štite ovakve institucije. Kod nas postoji samo dobro raspoloženje da se stanje promeni i – strpljenje koje je na izmaku!

Bojim se da za godinu ili dve ove filharmonije koju danas poznajete više neće biti, jer će izgubiti na kvalitetu. I ovde dolaze takozvani „hed-hanteri” (lovci na glave), ljudi koji osluškuju, snimaju muzičare i daju ponude za druge evropske orkestre, finansijski jače od našeg. U ovom biznisu ne postoji nacionalnost već jesi li dobar ili nisi. A ovi naši jesu. Zato ponavljam, ako treba, možemo biti i sportisti, i u nevladinim organizacijama, i u parlamentu... Samo da se ovakav orkestar sačuva.

U Vašem glasu kao da je, ipak, više optimizma nego gorčine?

Da nisam optimista ne bi bilo naše nove zgrade, ni novih instrumenata, ni ovoliko pretplatnika, ni ovakvih gostiju i sezona... Proizvod je napravljen, kvalitet mu je proveren, umetnike visokog renomea imamo, što samo priziva nove, iste takve goste. A za dobra imena ima i dobrih sponzora. Samo je još ostao taj važan potez države da zaslužno nagradi svoj najbolji orkestar, interesantan i inostranom tržištu.

Plašite li se ove famozne krize i Vi koji ste navikli na punu salu?

Često i više nego punu. Nije to naš problem. Naše karte i tako planu u pretplati, tek neznatan procenat ostane u slobodnoj prodaji. Mi imamo dosta sveta i na generalnim probama otvorenim za publiku. Muzičke velikane valja slušati, pa makar i na probi. Redovniji na tim „koncertima” znaju i termin: petak u devet sati, Kolarac.

Ovde se napravila jedna odlična ekipa, generacijski bliska, ali i po idejama koje delimo. Tu je tajna našeg uspeha. I da se malo pohvalim: ja sam čovek koji ume da sluša ljude i tako mi mnoge dobre ideje same dođu na sto.

Kada pogled prostrete malo dalje, „iznad glava” Vašeg orkestra i njegovih problema, šta vidite?

Ne mogu a da ne spomenem kako bih želeo da u ovom gradu jednom uđem u istinsku koncertnu dvoranu. Takvu namenski građenu dvoranu Beograd nema. Kolarac je naša uvek draga sala, ali u njoj ne možete da smestite hor i orkestar na scenu. Što je ozbiljan problem. Nemamo nijednu salu sa orguljama, u funkciji. I kada je akustika u pitanju danas su evropski standardi malo drugačiji od onih na koje smo navikli.

Sa klavirom ste ušli u svet muzike i on je tu, u vašoj kancelariji, i više je od nameštaja?

Da, odlično tu stoji, koristan je, može na njega svašta da se stavi – slika, knjiga... Sviram ja redovno, ali samo za sebe, ujutru. Dođe mi to kao mala jutarnja muzička higijena.

Možemo li čuti nešto i o muzičkom stanju nacije?

Čini mi se da je akcija „Srbija u Srbiji“ Ministarstva kulture dobar korak ka decentralizaciji našeg muzičkog života. Beograd malo pati od predimenzioniranog broja muzičkih događaja u odnosu na realnu potražnju publike. Klinci iz Beogradske dečije filharmonije mi ulivaju optimizam što se tiče budućnosti.

A muzički urednici televizija, naročito Javnog servisa Srbije, valjda znaju šta rade, kao i vaše ugledne novine, koje od početka ove sezone nisu objavile ni jednu jedinu kritiku sa koncerata Beogradske filharmonije.

------------------------------------------------------

Kad sam bio vojnik

Oprobali ste se i u umetnosti vašeg oca, nedavno ste se poklonili na premijeri filma „Drug Crni u NOB-u”. Kako je to biti malo i glumac?

Igram nemačkog vojnika. A ako hoćete da i mene lepo vidite, onda rukama pridržite kapke i pazite da ne trepnete. Uloga je toliko velika da taj treptaj može biti razlog da ponovo gledate film, ako vam je baš stalo da vidite moju rolu. Sad čekam drugu ulogu, nadam se veću.