Писац - авет

Сад ће се показати шта је то што би требало да ме приволи на најсрамнији чин који може да задеси једног писца. На изневеравање најсветије светиње. На уступање ауторства над сопственим делом. На продају властите душе - тако резонује главни јунак новог романа Зорана Живковића „Писац у најам“ (Паидеја, 2009, стр. 123), писац коме је на електронску адресу стигла понуда да напише роман чије ће ауторство уступити наручиоцу.

Тржишна институција Rent a Ghostwriter диљем света постоји као што постоји Rent a Car. У различитим поднебљима, разуме се, разликују се и цене ових услуга. Док у САД, Канади и Немачкој страница овако продатог текста кошта 100 долара, у Индији је око 15. Писац у најам, како га назива Живковић, посредством агенција или самостално, добровољно ступа у правно валидан, купопродајни однос са муштеријом или са издавачком кућом. И ако ту и има нечег фаустовског, нема ничег мистериозног. Истина, писац се обавезује на поштовање тајности клијента, као што се лекар Хипократовом заклетвом обавезује на тајност пацијента, а исповедник на тајност исповести, и ту је крај сваком тајанству и тајинству.

У „Писцу у најам“ не долази до склапања уговора, аутор се ту феноменом писца за изнајмљивање само поиграо, те његов роман у иронијском обрту на крају читамо као екстернализацију тока инспирације за настајање тог самог штива што је пред нама. Писац ту, наиме, сам себи с једног компјутера на други шаље „непристојну понуду“. Он овде себи продаје сопствену душу, односно, од самог себе купује душу, или, како би психоаналитичари рекли, његово несвесно бива провоцирано питањима упућеним са адресе психолога-свести.

Оно што нас овде занима јесте како ствари стоје са „продајом душе“, то јест са „изневеравањем најсветије светиње“ приликом „уступања ауторства“, али не у фикцији него у стварности.

Писац-авет као сопство другог

Обе књиге Џона Ф. Кенедија написали су рентирани писци. Аутобиографију Роналда Регана такође је написао писац-дух. Мемоари Хилари Клинтон, за које је авансно добила осам милиона долара, донели су писцу-сабласти највећи хонорар у бранши, у износу од пола милиона долара. Како је могуће да други пише нашу аутобиографију или наше мемоаре? Овде се писац појављује као записничар и уредник. После безбројних сати разговора с наручиоцем, користећи се његовим вокабуларом и синтаксом, писац-баук књигу формира у складу с његовим жељама и назорима. У извесном смислу, писац се овде јавља као виртуелно сопство наручиоца. Он или актуелизује књижевни потенцијал овог другог код кога не би без посредовања могло доћи до текста, или, у тежем случају, он и потенцира литерарни облик у искуственом садржају другог који нема никаквих литерарних одлика. Славни људи, углавном политичари и звезде шоу-бизниса, желе да напишу књигу, али тако да после услуге коју им пружа писац-призрак, писац-приказа, имају утисак да је то књига какву би управо сами написали да су за то имали времена, знања или талента. „Више од одеће коју носите, од аутомобила који возите, куће коју поседујете – представља вас ваша књига. Она преноси слику – слику о вама (ваш имиџ)“, каже један од најпрочутијих и најуспешнијих писаца најамника Боб Олсон.

У оваквом послу, писац-протеза не мора обавезно остати анониман. Није ретко да његово име стоји, додуше нешто ситнијим словима, исписано на корици књиге после имена онога ко је, да ствар буде јасна, књигу надахнуо духом свог постојања. Такође, писац у најам може бити потписан и као истраживач-асистент, или на ма који други начин предвиђен уговором.

„Као што глумац постаје карактер који глуми, писац дух мора да постане муштерија док пише“, каже већ поменути Олсон. Наравно, писци најамници не пишу само мемоарско и биографско штиво него и разноврсну литературу, у којој се не морају у тако драстичној мери уживљавати у улогу наручиоца.

Писац-авет као друго сопства

Издавачке куће које објављују високотиражне жанровске романе, често унајмљују писце да под псеудонимом пишу о серијским јунацима. Као упутство за понашање у писању, ови писци најпре прочитају из серијала већ објављена дела. Тому Кленсију, писцу акционих бестселера, како би сваке године објавио барем по један роман, издавач проналази адекватне подражаваоце, тако да од године до године Кленси потписује и оно што би и иначе написао када би на располагању имао све време овог света. Ово, без ироније, подсећа на радионице мајстора сликарства из времена ренесансе.

Кад говоримо о писању у најамништву, готово без остатка говоримо о типској литератури у којој је инвентивност ограничена популарним или приватним очекивањем и тешко да се ту треба бринути како ће неко романескно ремек-дело бити уступљено лажном аутору, као што се – како је то волео да приказује Солжењицин – талентом извесног Фјодора Крјукова китио Михаил Шолохов. (Неколико независних експертиза показало је да је писац „Тихог Дона“ ипак двадесет трогодишњи донски младић и да је Солжењицин ту био неупоредиво малициознији но искрен.)

Та тешко могућа и још теже вероватна ствар да писац у најму напише генијално ремек дело ипак нас не спречава да замислимо и такав случај. Шта се при томе догађа? Истина, ћар и славу (ако их за живота стекне) побраће неко коме не припадају. По себи то јесте морална неподопштина. У извесном смислу и истински аутор ту поступа неморално, али његовом предузећу би се могао приписати и мотив из врлине његове душе, на пример скромност. Оно што је при свему овоме кључно, то је да дело остаје изврсно, ако је изврсно, ма ко да се истиче као његов аутор. „Мона Лиза“ би била то што јесте и да је Леонардо своје ауторство уступио другоме, а сам Леонардо и без тог дела би сијао непомућеним сјајем свог значаја.          

Уосталом, Андреј Тарковски је често истицао да су деца најбољи гледаоци његових филмова, јер гледају непосредно, не питајући се ни ко је аутор филма ни који је његов наслов. Ово подсећа на анонимност средњовековних уметника.

На крају, неизоставно треба рећи и то да су писци авети најчешће интернализовани, да су скривени у личности и раду највећег броја писаца аутора. Непрегледно поприште оних књига на којима стоје истинска њихова имена, а у којима нема ни једне једине оригиналне или барем личне реченице – припада аветима њиховог сопства.