Трагедије сујетом омамљених владара

Будимпешта – Од 10. априла до 11. маја, на сцени импресивног здања Националног позоришта, одржава се 13. издање угледног међународног позоришног фестивала „Митем”, у чијем програму се налази више од двадесет представа, уметнички изазовних продукција чије ауторство потписују утицајни редитељи попут Андреја Шербана, Валер Новарине, Јана Фабра, Диане Добреве, Александра Поповског, између осталих. Ове године је успостављена и посебна сарадња са позориштима из Румуније, Бугарске и Србије, чије ће представе бити изведене у оквиру селекција.

Фестивал је у одговарајућем духу отворио „Ричард Трећи” мађарско-румунског Северног позоришта из Сату Мареа, у режији Иштвана Албуа, једна врло необична представа у погледу спајања жанрова историјске трагедије и мјузикла (музику уживо изводи осмочлани бенд који чине чланови овог позоришта). Ричард Трећи (Csongor Zsolt Nagy) и овде је дубоко несрећни и немилосрдни владар који проналази израз својих осећања и мисли у музици Џима Морисона и групе „The Doors”, чије песме заиста аутентично изводи, изражајним, дубоким, хипнотичким гласом, шаманским, исцелитељским присуством и опште засењујућом појавом (посебно су биле узбудљиве интерпретације песама „Crystal Ship”, „People Are Strange”, и наравно „The End”, за крај Ричардовог турбулентног краљевског пута).

Радња се одвија на минималистички дизајнираној сцени, коју чине некакве троспратне скеле, конструкција у настајању, која успоставља значења изградње, недовршености, конкретних и симболичких (краљевства, државе). Ту се расплиће приповест о крвавом освајању власти једног деформисаног човека, његовом успону и неминовном паду, који ће донети освешћење о безвредности моћи. Представа има наглашене елементе кабареа, присутне у атмосфери, осећајности и покретима извођача, али и у растварању механизама позоришне игре, које најчешће припада жовијалним нараторкама, њиховим коментарисањем радње и наметањем питања о средствима и значењима сценских уметности.

У другом делу ове епски раскошне, тросатне представе, оне у једној сцени, под упаљеним светлима, улазе у простор публике, позивајући нас на учешће; прво нам траже пољупце (појединци су били спремни да их дају), а затим нам раздрагано постављају и друштвено-политичка питања, о могућностима нашег утицаја на околности живљења, као и о распону и границама љубави према држави (представа је играна два дана пред изборе у Мађарској, због чега су ова питања посебно била у жижи пажње). Иако у основи сведена, сценографија је врло динамична, простор конструкције се по потреби пуни спуштањем специфично обликованих неонских светала која, између осталог, представљају власт (граде облик велике круне), смрт (гробови), тежњу ка слободи (облачићи), уклапајући се и визуелно доследно у овај интригантни трагични мјузикл који раскринкава инструменте моћи.

Са разлогом једна од најишчекиванијих представа у програму фестивала је била „Едип и пророци”, настала према Софокловој трагедији, у драматуршкој адаптацији Александера Секулова, режији Диане Добреве и извођењу ансамбла Драмског театра из Пловдива. Редитељка, која је по образовању и глумица, добитница више награда за уметничка достигнућа, у овој представи доказује да носи истински таленат, бујну маштовитост, склоности ка грађењу упечатљивог визуелног израза, утемељеног у заводљивој сноликости и јакој симболичности. На сцени која је врло стилизовано дизајнирана (Мира Каланова), одређена полупрозирним зидом који омогућава изазовне преломе светлости, визуелно инспиративне призоре поетичних видео-пројекција које повремено теку у позадини, глумци у необично прецизном, сноликом стилу игре изводе ову трагедију судбине, у драматуршкој адаптацији суптилно појачаних савремених, али и поетских значења. На дубински промишљен начин, кроз рафиниране сусрете фаталних звукова, опомињућих бубњева (судбине) и одговарајуће интониране кореографије, тела глумаца која скоро да ирационално прате ове хипнотичке ритмове, Добрева гради један заиста фасцинантан сценски свет.

Едип (Константин Еленков) је овде донекле попут Ричарда, бахати владар кога сазнање о неумољивој, брутално ироничној судбини, снажно освешћује, доводећи га на поље спознаје о смртности и ништавности моћи. У дијалогу са Питијом, Тиресијом и Сфингом, мистичним ликовима на сцени, изузетно занимљиво костимиранима (Marina Raichinova), у екстравагантне стилизоване хаљине, изненађујућих облика и боја, који интензивно буде нашу имагинацију, подстичући архетипска осећања и значења, ослепљени Едип постаје свестан своје људскости, пролазности; долази до закључка да је човек попут зрна песка у непрегледно празној пустињи, или попут таласа у бескрајном океану, толико моћан пред ударима судбине.