И БОГАТИ ПЛАЧУ

Немачки „Шпигл” је ових дана објавио интервју са бившим председником Светске банке Џејмсом Волфенсоном, о светској економској кризи и мерама које се на разним странама предузимају да се она, за почетак, некако обузда. Као и други, и овај експерт сматра да је ситуација изузетно озбиљна и да све ово што се догађа „није само потрес, већ земљотрес”.

Упитан да ли му је криза нанела и лични губитак, Волфенсон је рекао да није, јер је после Светске банке радио као специјални изасланик за Блиски исток, да има веома „избалансиран портфолио”, што ће рећи да су му инвестиције добро распоређене, али је ипак напоменуо да је непосредно пред интервју сазнао да је једна фирма, којој је поверио управљање делом свог новца, имала посла са пирамидном банком Бернарда Мејдофа. То је, да вас подсетим, она банка од 50 милијарди долара која је исплаћивала енормне камате све док је било довољно нових грамзивих и лаковерних да се њиховим новим улозима подмирују стари улагачи.

Бивши председник Светске банке је, каже, изгубио само мали део својих пара, ни крив ни дужан, јер лично није имао контакта са Мејдофовом фирмом, али ето, закачило је и њега. Као и на хиљаде других, институција и појединаца, међу којима су и нека занимљива имена, од Аустријске банке, Сосијете женерала, Креди агрикол, па до појединаца из света бизниса и уметности: глумца Кејвина Бејкона, познатог водитеља Ларија Кинга, режисера Стивена Спилберга. На листи је чак и 91-годишња Заза Габор, која се, ето, на овај начин вратила у новинске наслове.

Сетих се због овога једне телевизијске серије са краја осамдесетих која се звала „И богати плачу”. Њени јунаци, сви из високог друштва, тада нису имали финансијске проблеме, али им је сценариста смислио тушта и тма других. А главна порука је била како, ето, чак и онима који имају све, ипак нешто недостаје. Није то тад било баш много утешно, али, као и све сапунице, било је истовремено и нестварно и занимљиво.

Кад би се снимала данас, серија под таквим насловом била би свакако реалнија и озбиљнија. Пошто, као што показује пример Џејмса Волфенсона и подуже листе Мејдофових инвеститора, нико и из света добростојећих није прошао, а да бар мало није закачен, што је, опет по принципу ТВ новела, никакав мелем за милионе оних који ових дана остају без посла, на шта су можда навикли, али и без наде – што се у богатим земљама дешава први пут. Бар у последњих неколико генерација.

Како пролази време, све је очигледније да је ова криза колико финансијска и економска, толико и психолошка. У епицентру, у Америци, то је ситуација из најгорих снова: нестаје оно што је била нека врста њеног животног сока: уверење да се тамо све може и да ће сутра само бити боље, а никако горе. Сада смо сведоци губитка самопоуздања, мада још није јасно колико је дубок и колико је паралишући тај помаљајући страх.

Међународна конфедерација синдиката објавила је да ће у долазећим месецима широм света бити укинуто око 50 милиона радних места и да ће у тотално сиромаштво склизнути око 200 милиона људи. По оцени генералног секретара ове организације, то је „социјална темпирана бомба”, која би могла да постане „екстремно рискантна за демократију” у неким земљама. Случајном или неком другом подударношћу, то је и оцена коју је дала анализа свих америчких обавештајних служби, које су сада економске проблеме, а не тероризам, ставиле на врх претњи националној безбедности.

Следи ли онда, поврх финансијске и економске, и хуманитарна криза? То, наравно, нико не зна поуздано, али може да се слути. Владе на свим меридијанима доносе разне мере и отварају разне „пакете” за избављење, а у ствари све што раде то је да покушавају да поврате поверење у систем, у околностима галопирајућег срозавања до јуче узорних економија. Јер, примерице, управо сведени рачуни су показали да је Европа у завршним месецима прошле године ушла у дубљу рецесију од оне у Америци.

„Рецесија у еврозони се продубљава енормном брзином”, констатује један економиста из лондонске Капитал банке. Француски председник Никола Саркози, коме је недавно два и по милиона штрајкача са улица послало поруку упозорења, не устеже се да каже како је ово недвосмислено „криза бруталних пропорција”. У праву је, по свему судећи, али шта му то вреди, кад две трећине Француза не мисли да се његова влада адекватно носи са том кризом.

У свим мерама које доносе разне владе – правог механизма, односно институција за глобално суочавање са глобалним изазовом нема – заједничко је и да је систем који је довео до проблема, на ремонту. Али оно што је тим поводом у многим главама, то је питање откуд одједном тако велико уверење да држава може ефикасно да потроши велике своте новца, кад се дословно до јуче непобитно тврдило да је лош газда и да у економији по правилу упропасти све чега се дохвати.

Беспомоћни и уплашени, између осталог и зато што нисмо богати, сви се ипак окрећемо владама, јер немамо коме другом. Објашњење за то је једноставно: чак и кад се не бавимо политиком, политика се бави нама.