I BOGATI PLAČU

Nemački „Špigl” je ovih dana objavio intervju sa bivšim predsednikom Svetske banke Džejmsom Volfensonom, o svetskoj ekonomskoj krizi i merama koje se na raznim stranama preduzimaju da se ona, za početak, nekako obuzda. Kao i drugi, i ovaj ekspert smatra da je situacija izuzetno ozbiljna i da sve ovo što se događa „nije samo potres, već zemljotres”.

Upitan da li mu je kriza nanela i lični gubitak, Volfenson je rekao da nije, jer je posle Svetske banke radio kao specijalni izaslanik za Bliski istok, da ima veoma „izbalansiran portfolio”, što će reći da su mu investicije dobro raspoređene, ali je ipak napomenuo da je neposredno pred intervju saznao da je jedna firma, kojoj je poverio upravljanje delom svog novca, imala posla sa piramidnom bankom Bernarda Mejdofa. To je, da vas podsetim, ona banka od 50 milijardi dolara koja je isplaćivala enormne kamate sve dok je bilo dovoljno novih gramzivih i lakovernih da se njihovim novim ulozima podmiruju stari ulagači.

Bivši predsednik Svetske banke je, kaže, izgubio samo mali deo svojih para, ni kriv ni dužan, jer lično nije imao kontakta sa Mejdofovom firmom, ali eto, zakačilo je i njega. Kao i na hiljade drugih, institucija i pojedinaca, među kojima su i neka zanimljiva imena, od Austrijske banke, Sosijete ženerala, Kredi agrikol, pa do pojedinaca iz sveta biznisa i umetnosti: glumca Kejvina Bejkona, poznatog voditelja Larija Kinga, režisera Stivena Spilberga. Na listi je čak i 91-godišnja Zaza Gabor, koja se, eto, na ovaj način vratila u novinske naslove.

Setih se zbog ovoga jedne televizijske serije sa kraja osamdesetih koja se zvala „I bogati plaču”. Njeni junaci, svi iz visokog društva, tada nisu imali finansijske probleme, ali im je scenarista smislio tušta i tma drugih. A glavna poruka je bila kako, eto, čak i onima koji imaju sve, ipak nešto nedostaje. Nije to tad bilo baš mnogo utešno, ali, kao i sve sapunice, bilo je istovremeno i nestvarno i zanimljivo.

Kad bi se snimala danas, serija pod takvim naslovom bila bi svakako realnija i ozbiljnija. Pošto, kao što pokazuje primer Džejmsa Volfensona i poduže liste Mejdofovih investitora, niko i iz sveta dobrostojećih nije prošao, a da bar malo nije zakačen, što je, opet po principu TV novela, nikakav melem za milione onih koji ovih dana ostaju bez posla, na šta su možda navikli, ali i bez nade – što se u bogatim zemljama dešava prvi put. Bar u poslednjih nekoliko generacija.

Kako prolazi vreme, sve je očiglednije da je ova kriza koliko finansijska i ekonomska, toliko i psihološka. U epicentru, u Americi, to je situacija iz najgorih snova: nestaje ono što je bila neka vrsta njenog životnog soka: uverenje da se tamo sve može i da će sutra samo biti bolje, a nikako gore. Sada smo svedoci gubitka samopouzdanja, mada još nije jasno koliko je dubok i koliko je parališući taj pomaljajući strah.

Međunarodna konfederacija sindikata objavila je da će u dolazećim mesecima širom sveta biti ukinuto oko 50 miliona radnih mesta i da će u totalno siromaštvo skliznuti oko 200 miliona ljudi. Po oceni generalnog sekretara ove organizacije, to je „socijalna tempirana bomba”, koja bi mogla da postane „ekstremno riskantna za demokratiju” u nekim zemljama. Slučajnom ili nekom drugom podudarnošću, to je i ocena koju je dala analiza svih američkih obaveštajnih službi, koje su sada ekonomske probleme, a ne terorizam, stavile na vrh pretnji nacionalnoj bezbednosti.

Sledi li onda, povrh finansijske i ekonomske, i humanitarna kriza? To, naravno, niko ne zna pouzdano, ali može da se sluti. Vlade na svim meridijanima donose razne mere i otvaraju razne „pakete” za izbavljenje, a u stvari sve što rade to je da pokušavaju da povrate poverenje u sistem, u okolnostima galopirajućeg srozavanja do juče uzornih ekonomija. Jer, primerice, upravo svedeni računi su pokazali da je Evropa u završnim mesecima prošle godine ušla u dublju recesiju od one u Americi.

„Recesija u evrozoni se produbljava enormnom brzinom”, konstatuje jedan ekonomista iz londonske Kapital banke. Francuski predsednik Nikola Sarkozi, kome je nedavno dva i po miliona štrajkača sa ulica poslalo poruku upozorenja, ne usteže se da kaže kako je ovo nedvosmisleno „kriza brutalnih proporcija”. U pravu je, po svemu sudeći, ali šta mu to vredi, kad dve trećine Francuza ne misli da se njegova vlada adekvatno nosi sa tom krizom.

U svim merama koje donose razne vlade – pravog mehanizma, odnosno institucija za globalno suočavanje sa globalnim izazovom nema – zajedničko je i da je sistem koji je doveo do problema, na remontu. Ali ono što je tim povodom u mnogim glavama, to je pitanje otkud odjednom tako veliko uverenje da država može efikasno da potroši velike svote novca, kad se doslovno do juče nepobitno tvrdilo da je loš gazda i da u ekonomiji po pravilu upropasti sve čega se dohvati.

Bespomoćni i uplašeni, između ostalog i zato što nismo bogati, svi se ipak okrećemo vladama, jer nemamo kome drugom. Objašnjenje za to je jednostavno: čak i kad se ne bavimo politikom, politika se bavi nama.