Мамац за дијаспору

Игор Стоименов, редитељ, отишао је у Америку да се никада не врати у Србију. „Добио сам стипендију и студирао сам тамо две и по године“, каже. Живео је на Менхетну, правио планове. Није имао ниједан разлог да нешто пита овдашње Министарство за дијаспору или да погледа његову презентацију на Интернету. И онда је једна авиокомпанија изрежирала живот режисера.

 „У Београд сам дошао у посету две недеље пре него што је срушен Трговински центар у Њујорку. И нисам могао да се вратим јер је авионска компанија Свисер, којом сам летео, банкротирала. Морао сам да останем, и нисам зажалио ниједног тренутка.“ Одмах је почео да ради политичке кампање и у Србији и у околним државама. Затим је са пријатељима отворио ресторан „Апсинт”, потом и своју продуцентску кућу. А Њујорк, Менхетн? „У почетку сам ишао свака три месеца у Њујорк, а сада немам времена.”

Шта би дао Срђан Срећковић, министар за дијаспору, да његов Информативни приручник за дијаспору изрежира живот макар троје Срба као што је живот Стоименова изрежирао Свисер. Први приручник ове врсте се управо појавио у тврдом повезу на 158 страна и у електронској верзија на сајту Министарства за дијаспору. Ако се зна да трећина Срба живи и ради у иностранству, за потез министарства се може рећи макар „добар покушај“.

Публикација садржи све информације о правима и обавезама, поступцима пред државним органима, о привредном, културном и политичком животу матице, као и преглед интернет-адреса са корисним информацијама за грађане Србије у расејању. Срђан Срећковић, министар за дијаспору, каже да је на овој публикацији рађено шест месеци и да му је било јасно чим је дошао на ову функцију да наши људи у дијаспори нису довољно информисани о правним процедурама и о правима и обавезама које имају према Србији. „Трудили смо се да уз подршку ресорних министарстава, јавних предузећа, агенција, Привредне коморе и удружења банака сачинимо једну брошуру која јесте на неки начин збирка одговора на најчешће постављана питања наших људи из дијаспоре. Потрудили смо се и да та брошура постане доступна што већем броју, па смо 15.000 примерака послали широм света у наша представништва, конзулате и амбасаде, свуда где наше дијаспоре има, а са нашег сајта је могуће преузети и електронску верзију. Приручник није непроменљив, на њему ћемо радити и прилагођавати га, усавршавати и додавати информације. Сигурно је да ћемо ове године имати ново издање и трудићемо се да буде још доступније.”

Приручник је тек један корак, а за повратак наших људи из иностранства потребно је много више. Срећковић то зна и каже да се Министарство заиста труди да промовише све оне добре могућности које Србија пружа и да информише дијаспору да се ствари у Србији мењају набоље. „Далеко је то, наравно, од идеалне ситуације, али с обзиром на то где смо били 2000. године, може се рећи да је Србија знатно напредовала у политичком и економском смислу, што је за наше људе у дијаспори најважније. А будући да је у Србији дуги низ година вођена негативна политика према дијаспори, она је изгубила поверење у Србију, што је било оправдано.” Министар оцењује да би се већина под одређеним условима вратила у Србију. „Ако би овде постојала економска сигурност за њих, и да на власти не буду они који ће да ратују са целим светом, људи би се враћали.” Података колико се наших људи враћа нема за сада. Неки се и неће вратити, али министар објашњава да и њих треба подржати. „Потребно је да подржимо наше људе у дијаспори да се интегришу као лојални грађани државе у којој живе и да раде на бољем имиџу Србије, а да онима који размишљају да се врате дамо адекватан подстрек.”  

Дејан Станковић није видео Информатор, али он не би променио његов живот. Он је власник преводилачке фирме са 15 запослених у Португалији и за сада не размишља о повратку. Разлог су деца која иду у школу. Каже да је Србија незгодно друштво за одрастање, зато што су вредности изопачене. „То се побољшава али још није добро. Овде имам живот. И посао ми добро иде јер фирма ради са Европском заједницом. Покренуо бих бизнис и у Србији, али су људи негативни на сваку моју идеју. Поред тога, нико ником не плаћа.”

Станковић је из земље отишао пре двадесет година, прво у Велику Британију. Већ 14 година је у Португалији. Живео је у Порту а сада је у Лисабону. Португалцима је превео нашег нобеловца Андрића, а Србима португалског нобеловца Сарамага. „Сваки пут када дођем у Београд боље је и сваки пут ми је боравак дражи. Предност Београда над Португалијом за мене је социјални живот, и то ће вероватно превагнути у односу на стандард у Португалији, који није тако висок као у развијенијим земљама Европе. Преселићу се у Србију макар када одем у пензију.”