Кратка историја ликвидација

Деценија неразјашњених смрти и својеврсног сазревања српских криминалаца, који су од револвераша постали такозвани контроверзни бизнисмени, почела је у августу 1991. године. Тада је убијен Бранислав Матић Бели, члан „вождовачке екипе”, власник неколико ауто-отпада и финансијер Српске гарде. Изрешетан је испред своје куће на Вождовцу из аутомобила у покрету. То је можда и прво професионално убиство. Рафал је био изузетно прецизан јер ниједан метак није ни окрзнуо његову супругу, дете и девојку једног од пријатеља који су се налазили поред њега.

Само месец дана касније, на ратишту код Госпића од снајперског хица погинуо је Ђорђе Божовић Гишка, вођа Српске гарде. Његови саборци и данас тврде да није сигурно одакле су кобни пројектили дошли, да ли са хрватске стране или с леђа.

У то време почиње медијска промоција и величање криминалаца.  Медији, као ни полиција, а ни друштво у целини нису били спремни за озбиљно суочавање са криминалцима. Нико није помињао изворе њиховог богатства: трговину дрогом, оружјем, крађе аутомобила, пљачке, рекет, шверц, проституцију... О својим „несташним годинама”, углавном у иностранству, међусобним сукобима и „подвизима”, говорили су отворено, сликали се са оружјем, поред добрих аутомобила.

Најбољу илустрацију тог времена дали су новинари Александар Кнежевић и Војислав Туфегџић, аутори култног документарног филма „Видимо се у читуљи” и књиге „Криминал који је изменио Србију”. Преступници, који су себе представљали као модерног Робина Худа, отворено су причали о свом животу. Од актера филма и књиге данас је мало живих. У протеклом периоду убијени су Горан Вуковић Мајмун, вођа „вождовчана”, Бојан Бановић, Зоран Димитров Жућа, Шљукин непријатељ Бане Гребенаревић...

Списак других ликова који се појављују у филму, а који су ликвидирани, такође је импозантан: Бојан Петровић, који се шепурио у џакузију, убијен је 28. фебруара 1998. године заједно са Зораном Богдановићем Кепом, у „јагуару” на углу Улице царице Милице и Бранкове. Његов пријатељ и „саборац” Милан Рогановић Рого ликвидиран је испред београдског кафића „Фан” 1997. године, такође у колима. Радослав Трлајић Бата Трлаја убијен је на Бежанијској коси фебруара 2000. године.

Један од живих актера филма „Видимо се у читуљи”, Кристијан Голубовић налазио се на издржавању затворске казне у Забели, одакле је изашао почетком јануара ове године. У Казнено-поправном заводу у Пожаревцу, тридесетдеветогодишњи Голубовић је издржао преостали део затворске казне од четири и по године. Он је први осуђеник, који је пресудом Специјалног суда у Београду означен као организатор криминалне групе који се после издржане казне нашао на слободи.

(/slika2)Михајло Дивац убијен је испред хотела „Путник” 12. фебруара 1995. године.

Ретки су они „крупни играчи” који су успели да преживе освету својих непријатеља, њих је тек десетак. Ту су, од „виђенијих”,  Андрија Драшковић, Зоран Недовић Шок, Сретен Јоцић, познатији као Јоца Амстердам, Драгољуб Космајац…

Андрији Драшковићу је прошле године по пети пут почело суђење у београдском Окружном суду због убиства Звонка Плећића 2000. године у ресторану „Ројал кнез”. Окружно тужилаштво терети Драшковића и његовог кума Александра Голубовића да су 11. септембра 2000. године, „после препирке са Плећићем који је дошао за њихов сто док су ручали, а затим устао и десном руком кренуо према појасу, извадили пиштоље и испалили већи број хитаца у њега”. Обојица су пред судом негирали ове наводе.

У Београду је и Сретен Јоцић звани Јоца Амстердам, кога светски медији називају српским Ескобаром. Јоцићу, који је оптужен за подстрекавање на убиство више особа недавно је због епилептичног напада одложен почетак суђења за април ове године. Оптужен је да је Миодрага Продановића и Бојана Милосављевића наговарао, а затим са њима постигао договор да у јулу 1995. године убију Горана Марјановића, званог Гокси Бомбаш, и још једну особу са надимком Дуца, а да им он заузврат исплати 50.000 тадашњих немачких марака. Јоцић им је, према оптужници подигнутој 16. октобра 2007. године, дао возило италијанских регистарских ознака и два аутоматска оружја марке „хеклер и кох”.

Милосављевић и Продановић су у кафеу у спортском центру Олимп у Београду убили Горана Марјановића и његову девојку Марију Ђорђевић и тешко повредили више особа које су се ту затекле.

Продановић и Милосављевић правоснажно су раније осуђени на по 15 година затвора као починиоци тих убистава.

Јоцић се брани са слободе, пошто је суд 2006. године прихватио његово јемство од 300.000 евра.

Као утицајни „бизнисмен” помиње се и Драгољуб Космајац, кога у јавности готово и да нема. У „Белој књизи” о организованом криминалу МУП-а Србије од пре неколико година наводи се да је Космајац један од најзначајнијих трговаца опојним дрогама на подручју западне Европе. Космајац је повезан са међународним кријумчарима наркотика и у Јужној Америци, одакле наводно организује транспорт великих количина кокаина за Европу, а одавно има и уходани канал за кријумчарење хероина из Турске, Бугарске и Македоније преко Црне Горе и Србије за земље западне Европе.

Душан Телесковић
Данијела Вукосављевић