Шамар традиционалном начину пословања

Катарина Ђорђевић

За моју генерацију везане су многе предрасуде, а једна од најчешћих гласи да смо лењи и незаинтересовани за свет који нас окружује, што, наравно, није тачно. Оно што је нама важно јесте спознаја зашто нешто морамо да урадимо, какав је смисао стицања неког знања или неке вештине. То је оно што нас покреће. Ове реченице, које звуче као својеврсни генерацијски манифест, изговорио је Павле Игњатовић, ученик Математичке гимназије, освајач бројних медаља на међународним олимпијадама из астрономије и физике, на недавно одржаној годишњој конференцији Асоцијације професионалаца у области људских ресурса (ОУР.ХР), која је била посвећена променама на тржишту рада. А те промене су добрим делом условљене и специфичностима упосленика млађих од 30 година, припадницима тзв. генерације зед, тј. годишта од 1996. до 2012. Старији из овог популационог корпуса увелико се позиционирају на тржишту рада, док ће они млађи, попут цитираног Павла Игњатовића, на њега тек ступити, носећи са собом властити поглед на свет и систем вредности. Пошто тржиште рада нема луксуз да одбаци младост, нити може да је безусловно потчини обрасцима који су били применљиви на претходне генерације, једина могућност је – прилагођавање.

Дакле, уместо крутих „узми или остави” понуда, послодавци ће морати да буду флексибилни и спремни да приликом уговарања услова рада уваже жеље и потребе друге стране. Управо зато су генерацијске специфичности у средишту пажње професионалаца задужених у фирмама за људске ресурсе, а том облашћу се помно баве и читави тимови социолога и психолога.

Скицирајући какав (будући) посао прижељкује, Павле Игњатовић је на поменутој конференцији, одржаној под слоганом „Промена се дешава”, објаснио да му идеал није ангажман у компанији звучног имена, нити плата која се пише са много нула. Његови приоритети су другачији: већа примања би „жртвовао” за хибридни модел рада, односно могућност да посао у „офису” комбинује с радом на даљину – од куће или са неког другог места.

„Уверен сам да бих тако задатке који су ми поверени решавао концентрисаније и ефикасније него да седим у канцеларији са строго дефинисаним радним временом и шефом који ми стално стоји над главом. Увек ћу радије одабрати посао у фирми где могу да се развијам у професионалном смислу, него добро плаћен посао који подразумева двоцифрен број радних сати дневно”, истакао је Павле, а затим говорио о још једној распрострањеној предрасуди која прати његову генерацију – да превише времена проводи у дигиталном свету и да се науштрб коришћења властите интелигенције ослања на – вештачку.

„Као и многи моји вршњаци, обилато користим алате вештачке интелигенције, али сам свестан и њихових ограничења. На пример, када бих тражио информације о свом потенцијалном послодавцу, никада се не бих ослонио на одговоре Чет ГПТ-а, већ бих увек запослене питао шта мисле о фирми у којој су ангажовани. Моја генерација по ’дифолту’ не верује рекламама, нити ономе што се обећава у портфолију фирме. Када смо отишли на праксу у једну од водећих ИТ компанија у Србији, веома мало смо о евентуалном будућем послу разговарали са менаџерима – много више корисних информација прикупили смо од запослених”, објаснио је Павле Игњатовић на панелу „Они долазе”, на којем је говорила и професорка српског језика и књижевности у Математичкој гимназији Анђелка Петровић, национални навигатор за вештачку интелигенцију и ауторка књиге „О једнорозима, магији и критичком мишљењу”, веома популарног водича кроз педагошко-методичку праксу.

Како је истакла, на основу искуства са ученицима из Србије, али и са онима који су дипломирали на престижним иностраним универзитетима, недвосмислено је закључила да постоји дубоки јаз између онога што корпорације нуде и онога што млади заправо желе.

„Гледала сам младе особе које одбијају нестварно добре понуде светских банака. Њихови разлози представљају шамар традиционалном бизнису – они не желе да пролазе кроз 77 кругова интервјуа и не пристају да новцем компензују изгарање на послу. Млади су радознали и амбициозни, али повлаче јасне границе, за њих изгарање на послу није опција, није нешто што би били спремни да компензују великим новцем. Они с послодавцима не преговарају о бољој плати, већ о бољем балансу између посла и приватног живота”, указала је Петровићева.

Према њеним речима, суштинску разлику између добрих и лоших радника, без обзира на ниво професионалног знања, чине вештине које, нажалост, нису заступљене у наставним плановима и програмима данашњих школа.

„Млади не уче о асертивности, односно о томе како да директно, искрено и самоуверено искажу своје мисли, осећања и потребе, уз поштовање права и мишљења других. У школама не овладавају ни вештином активног слушања, која подразумева не само фокус на речи саговорника већ и обраћање пажње на његов говор тела, тон гласа и друге појаве које употпуњују комуникацију. Неко може да има огромно знање, али ако је некомуникативан, неасертиван и неспособан да поставља границе себи и другима, неће дуго опстати ни на једном послу”, рекла је професорка Анђелка Петровић.

Напомињући да рад с новим генерацијама подразумева прилагођавање, она је навела пример из своје наставничке праксе: „Својим колегама често говорим да у ери интернета, ’Јутјуба’ и подкаста немају ’луксуз’ да држе досадна предавања. И сама сам дигла руке од ускостручних семинара о падежима, не зато што они нису важни, већ зато што морамо разумети како дечји мозак прати промене дигиталног доба и како на други начин повезује информације. На пример, мојим ђацима објашњавам да је Кафкина приповетка ’Преображај’ заправо прича о сагоревању на послу, а да је ’Злочин и казна’ Достојевског роман о ’кансел-култури’”, сликовито је објаснила Анђелка Петровић.

На панелу „Они долазе” говорио је и Борис Јокић, психолог и директор Института за друштвена истраживања у Загребу. Како је нагласио, развој дигиталних технологија и вештачка интелигенција убрзано мењају обрасце живљења младе генерације и начине на које ступају у социјалне контакте и емоционалне везе.

„Неки кажу да живимо у најбољем од свих светова, да смо данас повезанији него у било којој претходној епохи. Али резултати истраживања које је спровео наш институт показују да се чак 19 одсто младих у Хрватској осећа веома усамљено у том ултраповезаном свету. Време које млади проведу испред екрана расте геометријском прогресијом са њиховим узрастом – десет одсто ученика петог разреда, 27 процената ђака осмог разреда и чак 35 одсто ученика трећег разреда средње школе на телефону проведу више од четири сата дневно, а скоро половина њих не проведе ни минут у физичкој активности. Иако су деца свесна лошег утицаја технологије на њихово физичко и ментално здравље, они су навикли да их само један клик дели од свих информација које желе да сазнају о свету који их окружује. Међутим, они нису у стању да уоче разлику између знања и информације. На пример, ако тринаестогодишњак пита Чет ГПТ како да среди односе у фирми, добиће одговор и илузију да је стекао знања о менаџерским вештинама, али заправо је реч о информацијама које углавном немају никакву употребну вредност”, указао је Борис Јокић.