Границе нису само линије раздвајања, већ и места сусрета

Марко Албуновић

Академик Драган Симеуновић добро је познат читалачкој публици по оригиналном прилазу како актуелним, тако и „вечним” темама. Као и претходне, и његова најновија књига „Границе и идентитет” побудила је велику пажњу и преведена је на енглески језик, а ускоро ће бити промовисана у бечком Алберт холу.

Живимо у свету у којем траје вечна борба за простор и његово омеђавање границом. Да ли су границе људска судбина?

Бојим се да је тако. Човек увек настоји да се простре не само докле сежу његови интереси и потребе, већ докле се простире његова глад за слободом и сигурношћу. Али, границе нису тек линије које повлаче ратници и државници. О томе сведоче не само ратови који се сада воде у Украјини и на Блиском истоку, као и сви ратови у историји људског рода, већ и човеково свеукупно постојање. Сем политичких и других видљивих граница, постоје и многе невидљиве границе. Заједничко им је то што су оне не само линије раздвајања, већ и места додира.

То мења нашу представу о граници као нечем изузетно чврстом и сигурном, а тиме и недодирљивом. Управо спајање и делимично преливање на додиру два двојства чине границу границом. Што су границе мање такве, ради се мање о двојству где су границе чврсте. Заправо, ту тада није реч о комплементарном двојству, већ само о две различитости. Отуда ни државе које немају бар културну прожетост у зони граница не могу бити пријатељске.

Откуд толика човекова глад за ограничавањем свог простора?

Наша потреба за простором вишезначно је интересна. Наш примарни интерес је наша безбедност као основно добро, али наш интерес је и свако друго наше добро. Тежећи већем добру, човек тежи и већем простору, јер везује величину добра за величину простора који поседује или користи. Уопште, све што је живо, било да је реч о јединки или о колективу, тежи да има своју територију као важан услов свог доброг живљења или бар преживљавања. Чинећи из тог разлога своју територију сигурном што је више могуће, свако биће настоји да помоћу граница учини себе не само сигурним, већ и доминантним у том простору, јер су сва жива бића не само бића страха, већ уједно и бића моћи. Без сопствене територије, односно без свог довољног животног простора, нема ни осећаја слободе, једнако као што у крајњем нема ни пуноће материјалног живота. Тако долазимо до спознаје да је граница не само услов стварне, већ и замишљене слободе.

Од свих граница, државне се ипак сматрају најважнијим?

Настанак граница додатно још условљава и свако заједништво. Границом је заједница не само сабрана у своје, већ и обезбеђена, и као таква бива перципирана од оних који у њено нису укључени. Граница у име колектива, односно неке заједнице, увек почива на некој разлици између те и других заједница. Та разлика се увек проглашава важном, ако не и најважнијом, мада може бити и сасвим симболичне природе.

На граници се чува интегритет заједнице. Тачније, без границе не би било целине. Граница стиже до тамо докле се простире нечија моћ поседовања као неоспорна. Ни на једној страни границе нико није исувише мали нити безнадежно слаб, јер да јесте, границе међу њима не би ни било.

Историјски парадокс је да се границе проглашавају сигурним и вечним, а да се притом стално мењају?

Границе су увек биле и биће формално трајне, а заправо су врло померљиве линије. Та померљивост границе јесте њено веома важно својство, које се обично притом не признаје од стране оних који су границу успоставили, а истиче од стране оних који хоће да је преобликују. У времену конфликата постоје и границе у настајању, које и поред своје аморфности имају своју примарну функцију раздвајања. Назовимо их транзиционалним будући да често представљају нове, још међународно непризнате границе, али с постојањем јасне тенденције да то може бити учињено. Проблем с променом граница увек је у томе што чак и онда када се нове границе признају од стране међународних фактора транзиционални простор практично не престаје да постоји. Најтежи задатак није његово формално укључивање у неку државу, већ стварање таквих услова живота и привређивања који тај простор чине одиста равноправним и за све безбедним простором те државе.

Рекло би се да постоји извесно прожимање и код најчвршћих граница?

Пре свега кад је реч о култури. На граници се перманентно одвија сукоб између захтева политике и потреба културе, на делу је стални дуел између моћи и духа. Иако смо склони да предност дајемо свему своме и да у име своје сигурности и другог добра гледамо на крај свога простора као на крај свега сигурног и доброг, граница није само место код чега нешто престаје, већ је увек и место где нешто почиње, а то нешто може бити и добро. Зато је граница и место сусрета, колико и место сукоба. Култура границе је масовна култура која се гради прожимањем утицаја с обе стране границе и условима живљења на граници. Култура је увек комуникација, што подразумева и прожимање.

Неминовни додири различитог – етноса, нације, вере или напросто државног поседа – воде у нужност суживота и разноврсног мешања са иним која временом доводи до веће или мање, притом најчешће неформалне мултикултуралности. Она се очитује у усвајању нечег од оног „другог”, нечег с друге стране границе – почев од језика до културе становања и типа исхране, а завршава се делимичним, мањим или већим усвајањем начина мишљења, па и начина трајања. Култура границе стога је увек изразито хибридна култура.

Пропаст нечије културе почиње падом граница, који не мора бити само војни, а стварање и успостављање чак и дозирано пропусних или привремено отворених граница, са друге стране, важан је услов за уздизање културе, о чему у историји Срба сведочи Први српски устанак, када су Срби за отприлике једну деценију основали више од тридесет школа, а да пре тога вековима нису имали ниједну.

Да ли такво прожимање води ка губитку идентитета?

У граничним подручјима далеко је израженији проблем идентитета, тачније, далеко је чешћи расцеп и губитак идентитета него у центру или на периферији. На свакој граници, уколико је она уједно и верска, има далеко више преверавања него у неграничним подручјима. Изазов другог и туђег као потенцијално бољег на граници је већи него ма где другде. С друге стране, и љубав према свом роду и држави често је јаче манифестована на граници него у центру друштва. Отуда на граници вера, нација и држава често бивају исувише строго и једнострано наглашени, док се култура појављује као оно што тихо спаја. Ипак, оно што увек остаје као најважније својство границе јесте да оне морају да буду чврст гарант сигурности, а тиме и стабилности сваког друштва, поготово ако је реч о подручјима где лако избијају конфликти, какво је нажалост и балканско.

Кад већ помињете стабилност, колико се наше друштво у свом балканском окружењу данас може оценити као сигурно и стабилно?

И поред евидентно недовољне просвећености која условљава лакоћу преоштре поделе у сваком балканском, па тиме и у српском друштву, може се рећи да је савремена миротворна политика државе Србије и поред свих тешкоћа ипак уродила плодом у погледу њеног међународног положаја. Политика добрих односа са свима, а нарочито са суседним земљама, коју у изузетно сложеним међународним односима води председник Александар Вучић, а упркос својој младости успешно спроводи министар Ђурић, за Србију је најбоља заштита од било каквог међународног војног угрожавања.

У кризним временима, какво је и садашње, најважније је унапредити односе са суседима у највећој мери у којој је то могуће. Још код старих народа било је важније имати добар однос са суседом него с родбином. Притом је јасно да није могуће имати једнако добре односе са свим комшијама ни у некој стамбеној згради, а камоли кад је реч о државама. Ипак, томе треба са наше стране стално тежити, што Србија већ дуже време и чини. Сигуран сам да има много простора и добре воље да се међудржавни односи између нас и наших суседа интензивно унапређују не само у области енергетике, изградње путева и трговинске размене, већ и на плану науке, просвете и културе и да је то једнако важно. Традиција, ако не братских, а оно бар релативно добрих односа између народа томе само може допринети. Посебно важну улогу у унапређењу наших међудржавних односа имају мањине, које су биле и остале амалгам сваког међудржавног склада, и зато је важно и поштовати туђе мањине, али и заштитити сопствену мањину, како би њена национална, а притом на граници неминовно и мултикултурална свест дала допринос миру између суседних држава.

Да ли граница ојачава или слаби национални идентитет?

Човекова друштвеност и тежња за увећањем своје сигурности и добра припадањем неком, па и више разних колектива, али увек само једном од неке врсте (једној породици, једној партији, једној навијачкој групи, па и једној нацији) у времену припадања, снажна је основа везаности за нацију и друге колективе.

Национални, тачније етнички идентитет, само је један од низа колективних идентитета које имамо током живота, и који нам омогућују да себе оценимо као припадника неке заједнице, да се као такви понашамо и представљамо, социјално позиционирамо, али и бивамо класификовани од других, а свака класификација подразумева стереотипове, с којима увек неизбежно иду и предрасуде.

Идентитет, граница и национална заједница нераскидиво су везани. Отуда је идентитет и оно што мислимо и оно што говоримо, у крајњем и оно што желимо да будемо. Ми правимо и обликујемо приче о нама и другима, а ако приче прерасту у мит, оне после обликују и праве нас.

Сложени живот на граници може и да јача, а не само да слаби национални идентитет, зависно од друштвеноисторијских околности. Нажалост, историја је сведок црквене и државотворне похлепе Јачих, који су у циљу асимилације и силом и милом мењали идентитет бројних припадника других народа, у немалом броју и српског.

Сведоци смо великих сукоба међу државама и нацијама на глобалном плану. Куда иде овај наш свет?

Мислим да је свет запао у стање колективне политичке неурозе услед разних изазова који стоје пред савременим човеком, а на које он није у стању да најбоље одговори, напросто зато што је несавршено биће. Један од тих изазова свакако је и натурена нам брзина живљења коју не можемо да издржимо. Други велики изазов је глобални вредносни систем који на прво место ставља профит и поседовање материјалних добара, за шта многи напросто нису способни. На делу је зато предаторска природа људског рода, која тежи да отима, руши и убија, уместо да гради и помаже. Време садашње и ратови у њему најбоље говоре о томе да смо и поред уображености људског рода, пре свега због разних технолошких напредака, још далеко од тога да победимо своју урођену агресивност, напросто зато јер на томе нисмо ни радили. Ако то већ неће и не могу државе услед опијености њиховом снагом, био би нужан задатак сваког појединца да ради на свом духовном уздизању и оплемењивању свог идентитета толеранцијом како би будућност човечанства била боља. Ето, таква једна човекова активност нема границе. У супротном нам следи Апокалипса.