Подсетник на радничко заједништво

Крушевац – На познатом крушевачком брду Багдала дуже од једног века исписује се прича о радничком покрету и заједништву. Управо је овде 1896. године организован први првомајски уранак, чиме се Крушевац сврстао међу прве градове у Србији – уз Београд, Шабац и Аранђеловац – у којима је обележен Празник рада. Тада се окупило педесетак радника и занатлија, али је идеја око које су се окупили и обележили овај датум надрасла њихов број и остала трајно уписана у идентитет града.

Багдала је током деценија постала централно место прославе 1. маја, нарочито у другој половини 20. века, када је првомајски уранак прерастао у једно од најмасовнијих окупљања у овом крају. И до 10.000 људи долазило је да заједно обележи Празник рада. Читава шума била је испуњена шаторима које су постављали крушевачки колективи, нудећи послужење својим радницима, али и свима који би тог дана дошли на Багдалу.

Уз зорницу и звуке дувачког оркестра „Абрашевић”, играло се и певало од јутра до вечери. Деца су јурила за лоптама, док су старији после обилне трпезе проналазили предах под крошњама багрема.

Средишње место окупљања заузима споменик Рађање радничке класе у Крушевцу, дело вајара Миливоја Мићића, постављен 1970. Ово спомен-обележје високо три и по метра изливено је у полираној бронзи и има изражену симболику. На каменом постољу у облику цвета налази се метална кугла, симбол универзалности идеје о уједињењу радничке класе. Витки стуб изнад ње носи диск који представља хоризонт Багдале, док стилизовани метални облици обликују дрвеће – орахе. Испод њих загрљене фигуре радника изражавају солидарност и борбеност, док кристални диск у средишњем „дрвету” рефлектује сунчеву светлост као симбол вере у бољу будућност.

У разговору са старијим Крушевљанима, успомене на првомајске уранке и данас су живе и испуњене емоцијама:

– Кретало се још у зору. Чула се музика из даљине и сви смо знали да почиње празник – присећа се седамдесетпетогодишњи суграђанин.

– Није било важно ко где ради, сви смо тог дана били заједно. Делили су се и пиће и храна, нико није био странац – каже једна Крушевљанка.

– Сећам се шатора, роштиља, песме… и тог осећаја да припадаш нечему великом – додаје бивши радник једне крушевачке фабрике.

За многе, Багдала није била само место прославе, већ простор сусрета, дружења и потврде заједничких вредности.