Од Јадрана до Косова: Крвави 3. мај у новијој српској историји

Пише: Проф. др Дејан Антић, историчар, Универзитет у Нишу

Постоје датуми који се не памте само по календару, већ по ожиљцима које остављају у колективном сећању једног народа. Трећи мај је, за Србе, такав датум. Дан који у различитим годинама, на различитим просторима, сабира исту нит српског националног страдања, прогона и некажњене неправде.

Први у том низу, у нашој новијој историји, јесте ноћ између 2. и 3. маја 1991. године у Задру, упамћена као „Задарска кристална ноћ“. Овај датум суштински означава један од првих организованих таласа етничког чишћења Срба у Социјалистичкој Републици Хрватској. Више од две хиљаде Хрвата, што цивила, што припадника хрватских полицијских снага, систематски под окриљем ноћи нападало је српске куће, станове и радње, које су дан, два раније биле дискретно маркиране, што сведочи о организованом и унапред припремљеном насиљу. До јутра, 3. маја близу 500 домова и 130 локала било је уништено, а преко 80% Задрана православне вероисповести је протерано са својих огњишта. Последице овог хадезеовског пира биле су трајне. Нестала је читава једна заједница из града на Јадрану који је некада представљао једно од најзначајнијих средишта далматинских Срба. И, оно што је можда најтеже, за поменута недела изостала је свака врста међународне осуде и одговорности, јер је уништавана српска имовина и прогањани су Срби, а за злочине према Србима се вероватно не одговара.

Тај образац насиља и некажњивости наставио се већ наредне године. Само годину после „Задарске кристалне ноћи“, 3. маја 1992, у Сарајеву, у Добровољачкој улици, догодио се један од најболнијих догађаја рата у Босни и Херцеговини. Колону ЈНА, која се по договору повлачила кроз град према касарни у Лукавици, из заседе су напали муслимански паравојни одреди састављени од криминалаца, делова резервног састава муслиманске полиције и територијалаца. У том нападу страдала су 42 војника, седамдесетак је рањено, а више од две стотине заробљено. Ови војници, многи тек регрути, били су жртве сецесионистичке политике Алије Изетбеговића, Ејупа Ганића и њихових криминалних следбеника, који су крвљу голобрадих српских дечака желели да оперу воњаве темеље „независне босанске државе“. Зато су и 3. мај 1992. године и Добровољачка симбол трагедије српског народа у Босни и Херцеговини, али и школски пример бестијалног покварењаштва Изетбеговићевих „бораца за слободу“.

Седам година касније, истог датума, 3. маја 1999, током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, страдање је добило нову, можда још безумнију и суровију димензију. На мосту у Лужанима, на двадесетак километара од Приштине, погођен је аутобус „Ниш-експреса“ пун цивила. Убијено је шездесет људи, међу њима и петнаесторо деце. Њихова тела била су спржена и угљенисана. Непуних сат времена касније уследио је и други удар на санитетско возило надомак моста, у тренутку када су људи покушавали да извуку угљенисана тела страдалих Срба. Тај чин је остао упамћен као један од најтрагичнијих примера страдања цивила током бомбардовања СР Југославије.

Ако ове догађаје, укључујући и протеривање 15.000 Срба из Западне Славоније током хрватске операције Бљесак од 1. до 3. маја 1995. године, сагледамо као делове истог историјског низа, постаје јасно због чега је 3. мај уписан крвавим словима у новијој српској историји. Тај датум тако престаје да буде само календарска коинциденција и постаје симболички пресек једне епохе у којој су Срби из западних и јужних српских земаља, на различитим просторима, трпели таласе насиља и злочина, од уличног линча и прогона, до физичког уништења. И управо у тој повезаности догађаја лежи и њихова најтежа заједничка црта, а то је осећај недовршене правде или боље рећи неправде. За Задар нико није одговарао. За Добровољачку је правда остала предмет спорова. За Бљесак као да нико није одговарао, док је за Лужане одговорност остала у сенци геополитике.

Из таквог искуства природно се намеће питање памћења. Често данас чујемо ону крилатицу да је народ који заборавља сопствено страдање осуђен да га поново проживи, неретко у још тежем облику. Међутим, баш на том пољу Срби се нису показали као народ дугог памћења. Генерације рођене после 2000. године ретко да уопште имају јасну представу о догађајима које смо помињали, а свест о томе шта се дешавало њиховим очевима и дедовима у времену када нису имали ни довољно снажну државу, ни јединство, ни способност да на време препознају опасност, готово да не постоји. Зато је сећање на трагичне мајске догађаје питање нашег односа према садашњости! Не према прошлости, већ према садашњости!

У времену у којем се у региону поново прекрајају политичке и безбедносне линије, у којем се стварају нови војни савези и отворено доводи у питање опстанак српског народа на Косову и Метохији, као и положај српског народа у региону, а нарочито опстанак дејтонске Републике Српске, најмање што Србији треба јесу унутрашње поделе и раздори. Само недобронамерни или политички заслепљени људи не желе да признају да је данас, више него икада, потребно да се по кључним националним питањима изгради минимум заједничког именитеља, свест о заједничком националном интересу и одговорност према будућности.

Историјско искуство нас томе учи, и упозорава. Кад год су Срби били подељени и посвађани, Србија је била лак плен. Само јединствена, саборна и свесна сопствених искустава, она може да опстане и онда када дођу и најтежи тренуци. Сетимо се епопеје из Великог рата 1914–1918. 

Зато је сећање на овако тешке и болне датуме, какви су 3. мај 1991, 1992, 1995. и 1999. године, више од доказа историјске свести. Оно је показатељ политичке зрелости и предуслов националног опстанка српског народа!