Od Jadrana do Kosova: Krvavi 3. maj u novijoj srpskoj istoriji

Piše: Prof. dr Dejan Antić, istoričar, Univerzitet u Nišu

Postoje datumi koji se ne pamte samo po kalendaru, već po ožiljcima koje ostavljaju u kolektivnom sećanju jednog naroda. Treći maj je, za Srbe, takav datum. Dan koji u različitim godinama, na različitim prostorima, sabira istu nit srpskog nacionalnog stradanja, progona i nekažnjene nepravde.

Prvi u tom nizu, u našoj novijoj istoriji, jeste noć između 2. i 3. maja 1991. godine u Zadru, upamćena kao „Zadarska kristalna noć“. Ovaj datum suštinski označava jedan od prvih organizovanih talasa etničkog čišćenja Srba u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. Više od dve hiljade Hrvata, što civila, što pripadnika hrvatskih policijskih snaga, sistematski pod okriljem noći napadalo je srpske kuće, stanove i radnje, koje su dan, dva ranije bile diskretno markirane, što svedoči o organizovanom i unapred pripremljenom nasilju. Do jutra, 3. maja blizu 500 domova i 130 lokala bilo je uništeno, a preko 80% Zadrana pravoslavne veroispovesti je proterano sa svojih ognjišta. Posledice ovog hadezeovskog pira bile su trajne. Nestala je čitava jedna zajednica iz grada na Jadranu koji je nekada predstavljao jedno od najznačajnijih središta dalmatinskih Srba. I, ono što je možda najteže, za pomenuta nedela izostala je svaka vrsta međunarodne osude i odgovornosti, jer je uništavana srpska imovina i proganjani su Srbi, a za zločine prema Srbima se verovatno ne odgovara.

Taj obrazac nasilja i nekažnjivosti nastavio se već naredne godine. Samo godinu posle „Zadarske kristalne noći“, 3. maja 1992, u Sarajevu, u Dobrovoljačkoj ulici, dogodio se jedan od najbolnijih događaja rata u Bosni i Hercegovini. Kolonu JNA, koja se po dogovoru povlačila kroz grad prema kasarni u Lukavici, iz zasede su napali muslimanski paravojni odredi sastavljeni od kriminalaca, delova rezervnog sastava muslimanske policije i teritorijalaca. U tom napadu stradala su 42 vojnika, sedamdesetak je ranjeno, a više od dve stotine zarobljeno. Ovi vojnici, mnogi tek regruti, bili su žrtve secesionističke politike Alije Izetbegovića, Ejupa Ganića i njihovih kriminalnih sledbenika, koji su krvlju golobradih srpskih dečaka želeli da operu vonjave temelje „nezavisne bosanske države“. Zato su i 3. maj 1992. godine i Dobrovoljačka simbol tragedije srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, ali i školski primer bestijalnog pokvarenjaštva Izetbegovićevih „boraca za slobodu“.

Sedam godina kasnije, istog datuma, 3. maja 1999, tokom NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, stradanje je dobilo novu, možda još bezumniju i suroviju dimenziju. Na mostu u Lužanima, na dvadesetak kilometara od Prištine, pogođen je autobus „Niš-ekspresa“ pun civila. Ubijeno je šezdeset ljudi, među njima i petnaestoro dece. Njihova tela bila su spržena i ugljenisana. Nepunih sat vremena kasnije usledio je i drugi udar na sanitetsko vozilo nadomak mosta, u trenutku kada su ljudi pokušavali da izvuku ugljenisana tela stradalih Srba. Taj čin je ostao upamćen kao jedan od najtragičnijih primera stradanja civila tokom bombardovanja SR Jugoslavije.

Ako ove događaje, uključujući i proterivanje 15.000 Srba iz Zapadne Slavonije tokom hrvatske operacije Bljesak od 1. do 3. maja 1995. godine, sagledamo kao delove istog istorijskog niza, postaje jasno zbog čega je 3. maj upisan krvavim slovima u novijoj srpskoj istoriji. Taj datum tako prestaje da bude samo kalendarska koincidencija i postaje simbolički presek jedne epohe u kojoj su Srbi iz zapadnih i južnih srpskih zemalja, na različitim prostorima, trpeli talase nasilja i zločina, od uličnog linča i progona, do fizičkog uništenja. I upravo u toj povezanosti događaja leži i njihova najteža zajednička crta, a to je osećaj nedovršene pravde ili bolje reći nepravde. Za Zadar niko nije odgovarao. Za Dobrovoljačku je pravda ostala predmet sporova. Za Bljesak kao da niko nije odgovarao, dok je za Lužane odgovornost ostala u senci geopolitike.

Iz takvog iskustva prirodno se nameće pitanje pamćenja. Često danas čujemo onu krilaticu da je narod koji zaboravlja sopstveno stradanje osuđen da ga ponovo proživi, neretko u još težem obliku. Međutim, baš na tom polju Srbi se nisu pokazali kao narod dugog pamćenja. Generacije rođene posle 2000. godine retko da uopšte imaju jasnu predstavu o događajima koje smo pominjali, a svest o tome šta se dešavalo njihovim očevima i dedovima u vremenu kada nisu imali ni dovoljno snažnu državu, ni jedinstvo, ni sposobnost da na vreme prepoznaju opasnost, gotovo da ne postoji. Zato je sećanje na tragične majske događaje pitanje našeg odnosa prema sadašnjosti! Ne prema prošlosti, već prema sadašnjosti!

U vremenu u kojem se u regionu ponovo prekrajaju političke i bezbednosne linije, u kojem se stvaraju novi vojni savezi i otvoreno dovodi u pitanje opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, kao i položaj srpskog naroda u regionu, a naročito opstanak dejtonske Republike Srpske, najmanje što Srbiji treba jesu unutrašnje podele i razdori. Samo nedobronamerni ili politički zaslepljeni ljudi ne žele da priznaju da je danas, više nego ikada, potrebno da se po ključnim nacionalnim pitanjima izgradi minimum zajedničkog imenitelja, svest o zajedničkom nacionalnom interesu i odgovornost prema budućnosti.

Istorijsko iskustvo nas tome uči, i upozorava. Kad god su Srbi bili podeljeni i posvađani, Srbija je bila lak plen. Samo jedinstvena, saborna i svesna sopstvenih iskustava, ona može da opstane i onda kada dođu i najteži trenuci. Setimo se epopeje iz Velikog rata 1914–1918. 

Zato je sećanje na ovako teške i bolne datume, kakvi su 3. maj 1991, 1992, 1995. i 1999. godine, više od dokaza istorijske svesti. Ono je pokazatelj političke zrelosti i preduslov nacionalnog opstanka srpskog naroda!