Северна Кореја постаје нуклеарни адут Русије

Амерички и западни аналитичари све чешће указују да брзо ширење нуклеарног и ракетног програма Северне Кореје више није само регионални безбедносни проблем, већ фактор који може да промени рачуницу Вашингтона у ширем сукобу са Москвом и Пекингом.

Према анализи „Блумберга”, нуклеарни арсенал Пјонгјанга приближава се тачки на којој би могао да преоптерети амерички систем копнене противракетне одбране, развијан последњих деценија управо за пресретање ограниченог броја интерконтиненталних балистичких ракета. Јужнокорејски званичници су раније упозорили да Северна Кореја већ производи довољно нуклеарног материјала за десетак до двадесет нових бојевих глава годишње.

Посебну пажњу стручњака привлачи развој ракета из серије „Хвасонг”, укључујући моделе „Хвасонг-15”, „Хвасонг-17”, „Хвасонг-18” и „Хвасонг-19”, за које се процењује да могу да угрозе континентални део Сједињених Држава. Иако међу западним аналитичарима постоје различите процене о стварном броју оперативних ракета и бојевих глава, сагласност је све јача да Пјонгјанг више није сила чије могућности Вашингтон може да посматра као ограничену претњу.

Та промена добија додатну тежину због све ближе војне сарадње Москве и Пјонгјанга. Русија и Северна Кореја су 2024. године потписале Споразум о свеобухватном стратешком партнерству, који садржи и одредбу о узајамној одбрани. У међувремену, западни и јужнокорејски извори тврде да је Северна Кореја послала хиљаде војника и значајне количине муниције као подршку руским снагама у рату против Украјине.

Симболичан потез у том правцу било је и отварање меморијалног комплекса у Пјонгјангу посвећеног севернокорејским војницима погинулим у борбама на страни Русије. Церемонији су, према агенцијским извештајима, присуствовали Ким Џонг Ун и руски министар одбране Андреј Белоусов, што је западним посматрачима послужило као још један знак да се војна сарадња две земље више не скрива, већ јавно представља као стратешки савез.

За Вашингтон, такав развој догађаја значи да се украјински фронт све више повезује са далеко широм геополитичком сликом — од Пацифика до источног крила НАТО-а. Уколико Северна Кореја настави да повећава број бојевих глава и развија средства њихове испоруке, америчка противракетна одбрана могла би да се нађе пред сценаријем за који није првобитно пројектована: истовременим притиском већег броја ракета и бојевих глава.

Истовремено, Европа наставља да јача финансијску и војну подршку Кијеву. Савет Европске уније је у априлу финализовао кредитни пакет од 90 милијарди евра за Украјину за 2026. и 2027. годину, док су Француска и Пољска најавама вежби у домену нуклеарног одвраћања изазвале оштре реакције Москве.

Додатну нервозу у Москви изазвало је и питање Финске. Хелсинки је предложио измене закона којима би се уклониле правне препреке за увоз, транспорт или поседовање нуклеарних средстава у оквиру националне одбране, НАТО обавеза или одбрамбене сарадње. Фински званичници, међутим, наглашавају да то не значи намеру да се нуклеарно оружје стално распореди на територији те земље.

У таквим околностима, савез Русије и Северне Кореје постаје један од најозбиљнијих изазова за западне стратеге. Пјонгјанг Москви нуди муницију, људство и политичку подршку без обзира на реакције Запада, док заузврат, према проценама аналитичара, добија економску, технолошку и војну помоћ која му омогућава да убрза сопствени ракетно-нуклеарни програм.

Због тога се у Вашингтону све гласније поставља питање да ли је Северна Кореја од „изоловане државе” постала нуклеарни партнер који може да промени равнотежу снага. За администрацију Доналда Трампа то отвара сложену дилему: како истовремено одржати притисак на Русију, помагати Украјини, контролисати кризе на Блиском истоку и спречити да Пјонгјанг постане сила способна да директно угрози америчку територију.