Ре­ви­зи­ја ­„Ер­ Ср­би­је”

Пре не­ко­ли­ко ве­ко­ва шпан­ски гу­вер­нер На­пу­ља, не­за­до­во­љан ло­шом и спо­ром ад­ми­ни­стра­ци­јом ибе­риј­ске им­пе­ри­је, по­же­лео је са се­том да Смрт до­ла­зи из Ма­дри­да. Пре два­де­сет го­ди­на и ја сам по­же­лео ова­кав ис­ход раз­ми­шља­ју­ћи о спо­ру ко­ји је во­дио је­дан по­ли­ти­чар твр­де­ћи да је др­жа­ва Ср­би­ја оште­ће­на ти­ме што је он у јед­ној из­ја­ви пред­ста­вљен као вла­сник пред­у­зе­ћа чи­ји је ди­рек­тор био пет­на­ест го­ди­на. Од­ште­ту за ду­шев­ну бол он је про­це­њи­вао на ми­ли­он ди­на­ра (у оно вре­ме као да­на­шња два ми­ли­о­на). Су­ђе­ње је тра­ја­ло три го­ди­не и за­вр­ше­но је смр­ћу ту­жи­те­ља.

Да­нас, по­сле де­вет го­ди­на су­ђе­ња, у слу­ча­ју с од­ште­том ко­ја је са суд­ским тро­шко­ви­ма и об­ја­вљи­ва­њем пре­су­де у но­ви­на­ма че­ти­ри пу­та ма­ње вред­на, с ком­па­ни­јом чи­ја се вред­ност про­це­њу­је на око по­ла ми­ли­јар­де евра, опет по­ми­шљам на на­шег на­пуљ­ског ју­на­ка. Што је нај­го­ре, реч је о пи­та­њу ко­је је из­ван спо­ра у на­шој јав­но­сти – пра­ви­ма де­те­та. Спо­ру у ко­јем је „Ер Ср­би­ја при­зна­ла кри­ви­цу, а њен зва­нич­ни пред­став­ник се усме­но из­ви­нио. Да то­ме до­дам да је пре­су­да из­вр­ше­на на­кон што је не­прав­да из­вр­ше­на над де­те­том по­твр­ђе­на од два срп­ска су­да, ве­шта­ка, до­ку­мент о то­ме об­ја­вљен о тро­шку „Ер Ср­би­је”, а „ве­ле­леп­на” од­ше­та с ка­ма­та­ма ко­је су те­кле ме­се­ци­ма ис­пла­ће­на.

По­чет­ком ав­гу­ста, са­да већ дав­не 2017, мој де­се­то­го­ди­шњи син Вид Ан­тић из­ба­чен је са ле­та „Ер Ср­би­је” за­то што сам зе­маљ­ској стју­ар­де­си ре­као да је аути­сти­чан. Он се два са­та пре ле­та рас­пла­као, плач ни­је био гла­сан, али је њој при­ву­кла па­жњу чи­ње­ни­ца да је ви­сок и има пре­ви­ше го­ди­на да би јав­но пла­као.

Ни­је до­био аде­ква­тан пре­глед, ни­смо до­би­ли пра­во да се би­ло ко­ме жа­ли­мо, осим оста­ре­лог ни­ко­ти­но­ма­на, ле­ка­ра ме­ди­ци­не ра­да – ко­ји га ни­је ни по­гле­дао – ни­ко нам се ни­је ни пред­ста­вио. Из­ба­че­ни смо с аеро­дро­ма.

За­по­че­ли смо суд­ски про­цес. То­ком на­ред­них де­вет го­ди­на „Ер Ср­би­ја” је бра­ни­ла сво­ја пра­ви­ла ко­ја би аути­стич­ном де­ча­ку сва­ка­ко до­зво­ли­ла да пу­ту­је за Њу­јорк, али не и за Ти­ват. Из „Ер Ср­би­је” смо до­би­ја­ли прет­ње и не­ра­зу­ме­ва­ње. Тра­жи­ли смо са­мо да об­ја­ве у но­ви­на­ма да ће пре­ки­ну­ти дис­кри­ми­на­ци­ју. Од­ште­та ко­ју смо тра­жи­ли би­ла је сим­бо­лич­на. Иако се ви­ше по­тру­де кад не­ко због њих про­пу­сти лет, бо­ри­ли су се про­тив Ви­до­вих пра­ва као да 1941. бра­не Мо­скву.

Ко­нач­но су су­до­ви 2023. и 2025. пре­су­ди­ли у ко­рист аути­стич­ног де­ча­ка. Тек та­да су нас по­зва­ли из „Ер Ср­би­је”, по­ну­ди­ли усме­но из­ви­ње­ње и да по­сле ме­се­ци ка­ма­та пла­те у скла­ду с пре­су­дом. По­зва­ла ме је су­пру­га јед­ног на­шег углед­ног но­ви­на­ра и бив­шег по­ли­ти­ча­ра, не­ка­да и са­ма по­сла­ни­ца, ко­ја је за­по­сле­на у од­но­си­ма са јав­но­шћу „Ер Ср­би­је”. Иако ра­ни­је ни­ка­да ни­сам имао при­ли­ке да је лич­но упо­знам, би­ла је ве­о­ма љу­ба­зна, чак ми је у те­ле­фон­ском раз­го­во­ру ре­кла да су у „Ер Ср­би­ји” сви на на­шој, тач­ни­је на стра­ни ма­лог Ви­да. У „Ер Ср­би­ји” смо адво­ка­ти­ца го­спо­ђа Ива­на Хи­нић и ја ја­ко ле­по при­мље­ни. Раз­го­вор је био ср­да­чан и ра­зу­ман, ма­да ми је би­ло не­при­јат­но за­то што ми се не­по­зна­ти љу­ди, ко­ји су у „Ер Ср­би­ји” по­че­ли да ра­де знат­но по­сле 2017. го­ди­не, не­ко­ли­ко пу­та из­ви­ња­ва­ју. У име „Ер Ср­би­је” би­ра­ним ре­чи­ма го­во­рио је го­спо­дин Иван Пе­ро­вић, ко­ји је не­ка­ко по­ста­вио ства­ри та­мо где је и тре­ба­ло да бу­ду истог оног да­на ав­гу­ста 2017. го­ди­не. Реч је о сим­бо­лич­ној ства­ри, би­ла је гре­шка што је од то­га из­ра­стао суд­ски спор. Све је мо­гло да се ре­ши с не­ко­ли­ко ре­чи, ге­стом ко­ји би по­ни­штио обес­пра­вљи­ва­ње, а ко­ји тих пр­вих да­на и не би мо­рао да бу­де ја­ван. Го­спо­дин Пе­ро­вић је чак пред­ло­жио да, ако би то не­што зна­чи­ло, и Вид до­ђе да му се и лич­но из­ви­ну у име пред­у­зе­ћа.

Ипак, по­сле без­ма­ло де­вет го­ди­на суд­ског про­це­са, нов­ца по­тро­ше­ног на обе стра­не и чи­ње­ни­це да је сим­бо­лич­на од­ште­та, за­хва­љу­ју­ћи ка­ма­ти ко­ја је ме­се­ци­ма те­кла до крај­њег ро­ка за из­вр­ше­ње пре­су­де, удво­стру­че­на; пред­став­ни­ци „Ер Ср­би­је” има­ли су јед­ну же­љу. Би­ли су спрем­ни да без по­го­во­ра све ис­пла­те, али не и да об­ја­ве пре­су­ду у „По­ли­ти­ци”.

Нео­би­чан ми је био тај зах­тев. Пре све­га, уло­жио сам у све ви­ше нов­ца не­го што би пре­су­да до­не­ла. Тај но­вац је за про­сеч­ног гра­ђа­ни­на, а ти­ме и за ме­не зна­ча­јан, али сва­ка­ко ни­је мо­тив за го­то­во де­це­ниј­ско су­ђе­ње. Јед­на на­ша јав­на лич­ност оп­ту­жи­ла ме је те 2017. да во­де­ћи овај спор при­пре­мам не­ка­кву кам­па­њу за соп­стве­ну кан­ди­да­ту­ру. За­и­ста не знам ка­кав би чо­век тре­ба­ло да бу­дем па да на тај на­чин осве­тлим и јав­но­сти пре­дам му­ку и не­сре­ћу мог де­те­та, по­ро­ди­це и лич­ну, ка­ко бих на тај на­чин сте­као би­ло ка­кву, па и по­ли­тич­ку ко­рист. Не знам ни ко би за та­кву лич­ност мо­гао не са­мо да гла­са, већ и да јој бу­де при­ја­тељ. Је­ди­но што сам же­лео и же­лим то је да не бу­де на­ру­ше­но до­сто­јан­ство мог де­те­та и да, ако смо већ мо­ра­ли да про­ђе­мо та­кву не­при­јат­ност, то бу­де це­на да је ви­ше ни­ко не до­жи­ви.

На кра­ју су мо­ра­ли да об­ја­ве пре­су­ду. Ис­пла­ти­ли су и пре­су­ђе­ну су­му нов­ца. Ја сам о све­му на­пи­сао текст ко­ји је не­дав­но об­ја­ви­ла „По­ли­ти­ка”.

Ти­ме је за ме­не слу­чај био за­вр­шен.

Ипак, упр­кос свим ве­ли­ким, ле­пим и ху­ма­ним ре­чи­ма, по­сле све­га де­сет да­на до ме­не је сти­гао зах­тев „Ер Ср­би­је” за ре­ви­зи­ју про­це­са. На­ред­них ме­се­ци, а мо­жда и го­ди­на, овим слу­ча­јем ба­ви­ће се Вр­хов­ни суд Ср­би­је. „Ер Ср­би­ја” је на ви­ше де­се­ти­на стра­ни­ца оспо­ра­ва­ла све на­ла­зе ве­шта­ка, све­до­че­ња и две ра­ни­је пре­су­де. Ни­сам си­гу­ран шта ће ре­ви­зи­јом до­би­ти. Би­ће им пла­ћен суд­ски про­цес, мо­жда им ис­пла­ти­мо и не­ку од­ште­ту, ко­ја не би сме­ла да бу­де ма­ла по­што ту ни­је реч о јед­ној по­ро­ди­ци или де­те­ту ко­је са­да има два­де­сет го­ди­на и ли­ше­но је по­слов­не спо­соб­но­сти. Они су ипак углед­на ме­ђу­на­род­на ком­па­ни­ја. Мо­жда ће оче­ки­ва­ти да пла­ти­мо об­ја­вљи­ва­ње ко­нач­не пре­су­де у „По­ли­ти­ци”.

А мо­жда...

Мо­жда би мо­гао и Вид да им се лич­но из­ви­ни?

*Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа