Revizija „Er Srbije”
Pre nekoliko vekova španski guverner Napulja, nezadovoljan lošom i sporom administracijom iberijske imperije, poželeo je sa setom da Smrt dolazi iz Madrida. Pre dvadeset godina i ja sam poželeo ovakav ishod razmišljajući o sporu koji je vodio jedan političar tvrdeći da je država Srbija oštećena time što je on u jednoj izjavi predstavljen kao vlasnik preduzeća čiji je direktor bio petnaest godina. Odštetu za duševnu bol on je procenjivao na milion dinara (u ono vreme kao današnja dva miliona). Suđenje je trajalo tri godine i završeno je smrću tužitelja.
Danas, posle devet godina suđenja, u slučaju s odštetom koja je sa sudskim troškovima i objavljivanjem presude u novinama četiri puta manje vredna, s kompanijom čija se vrednost procenjuje na oko pola milijarde evra, opet pomišljam na našeg napuljskog junaka. Što je najgore, reč je o pitanju koje je izvan spora u našoj javnosti – pravima deteta. Sporu u kojem je „Er Srbija priznala krivicu, a njen zvanični predstavnik se usmeno izvinio. Da tome dodam da je presuda izvršena nakon što je nepravda izvršena nad detetom potvrđena od dva srpska suda, veštaka, dokument o tome objavljen o trošku „Er Srbije”, a „velelepna” odšeta s kamatama koje su tekle mesecima isplaćena.
Početkom avgusta, sada već davne 2017, moj desetogodišnji sin Vid Antić izbačen je sa leta „Er Srbije” zato što sam zemaljskoj stjuardesi rekao da je autističan. On se dva sata pre leta rasplakao, plač nije bio glasan, ali je njoj privukla pažnju činjenica da je visok i ima previše godina da bi javno plakao.
Nije dobio adekvatan pregled, nismo dobili pravo da se bilo kome žalimo, osim ostarelog nikotinomana, lekara medicine rada – koji ga nije ni pogledao – niko nam se nije ni predstavio. Izbačeni smo s aerodroma.
Započeli smo sudski proces. Tokom narednih devet godina „Er Srbija” je branila svoja pravila koja bi autističnom dečaku svakako dozvolila da putuje za Njujork, ali ne i za Tivat. Iz „Er Srbije” smo dobijali pretnje i nerazumevanje. Tražili smo samo da objave u novinama da će prekinuti diskriminaciju. Odšteta koju smo tražili bila je simbolična. Iako se više potrude kad neko zbog njih propusti let, borili su se protiv Vidovih prava kao da 1941. brane Moskvu.
Konačno su sudovi 2023. i 2025. presudili u korist autističnog dečaka. Tek tada su nas pozvali iz „Er Srbije”, ponudili usmeno izvinjenje i da posle meseci kamata plate u skladu s presudom. Pozvala me je supruga jednog našeg uglednog novinara i bivšeg političara, nekada i sama poslanica, koja je zaposlena u odnosima sa javnošću „Er Srbije”. Iako ranije nikada nisam imao prilike da je lično upoznam, bila je veoma ljubazna, čak mi je u telefonskom razgovoru rekla da su u „Er Srbiji” svi na našoj, tačnije na strani malog Vida. U „Er Srbiji” smo advokatica gospođa Ivana Hinić i ja jako lepo primljeni. Razgovor je bio srdačan i razuman, mada mi je bilo neprijatno zato što mi se nepoznati ljudi, koji su u „Er Srbiji” počeli da rade znatno posle 2017. godine, nekoliko puta izvinjavaju. U ime „Er Srbije” biranim rečima govorio je gospodin Ivan Perović, koji je nekako postavio stvari tamo gde je i trebalo da budu istog onog dana avgusta 2017. godine. Reč je o simboličnoj stvari, bila je greška što je od toga izrastao sudski spor. Sve je moglo da se reši s nekoliko reči, gestom koji bi poništio obespravljivanje, a koji tih prvih dana i ne bi morao da bude javan. Gospodin Perović je čak predložio da, ako bi to nešto značilo, i Vid dođe da mu se i lično izvinu u ime preduzeća.
Ipak, posle bezmalo devet godina sudskog procesa, novca potrošenog na obe strane i činjenice da je simbolična odšteta, zahvaljujući kamati koja je mesecima tekla do krajnjeg roka za izvršenje presude, udvostručena; predstavnici „Er Srbije” imali su jednu želju. Bili su spremni da bez pogovora sve isplate, ali ne i da objave presudu u „Politici”.
Neobičan mi je bio taj zahtev. Pre svega, uložio sam u sve više novca nego što bi presuda donela. Taj novac je za prosečnog građanina, a time i za mene značajan, ali svakako nije motiv za gotovo decenijsko suđenje. Jedna naša javna ličnost optužila me je te 2017. da vodeći ovaj spor pripremam nekakvu kampanju za sopstvenu kandidaturu. Zaista ne znam kakav bi čovek trebalo da budem pa da na taj način osvetlim i javnosti predam muku i nesreću mog deteta, porodice i ličnu, kako bih na taj način stekao bilo kakvu, pa i političku korist. Ne znam ni ko bi za takvu ličnost mogao ne samo da glasa, već i da joj bude prijatelj. Jedino što sam želeo i želim to je da ne bude narušeno dostojanstvo mog deteta i da, ako smo već morali da prođemo takvu neprijatnost, to bude cena da je više niko ne doživi.
Na kraju su morali da objave presudu. Isplatili su i presuđenu sumu novca. Ja sam o svemu napisao tekst koji je nedavno objavila „Politika”.
Time je za mene slučaj bio završen.
Ipak, uprkos svim velikim, lepim i humanim rečima, posle svega deset dana do mene je stigao zahtev „Er Srbije” za reviziju procesa. Narednih meseci, a možda i godina, ovim slučajem baviće se Vrhovni sud Srbije. „Er Srbija” je na više desetina stranica osporavala sve nalaze veštaka, svedočenja i dve ranije presude. Nisam siguran šta će revizijom dobiti. Biće im plaćen sudski proces, možda im isplatimo i neku odštetu, koja ne bi smela da bude mala pošto tu nije reč o jednoj porodici ili detetu koje sada ima dvadeset godina i lišeno je poslovne sposobnosti. Oni su ipak ugledna međunarodna kompanija. Možda će očekivati da platimo objavljivanje konačne presude u „Politici”.
A možda...
Možda bi mogao i Vid da im se lično izvini?
*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
