Мика Алас је хранио народ рибом и увесељавао виолином

Срп­ски ма­те­ма­ти­чар, уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор и ака­де­мик Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић ро­ђен је у Бе­о­гра­ду 6. ма­ја 1868. По­те­као је из углед­не по­ро­ди­це, од мај­ке Ми­ли­це и оца Ни­ко­ди­ма. Ме­ђу­тим, ка­ко му је отац умро млад, Ми­ха­и­лов де­да по мај­ци, про­та Ла­за­ре­вић, во­дио је бри­гу о свом уну­ку и ње­го­вом шко­ло­ва­њу. На­кон за­вр­ше­них сту­ди­ја у Бе­о­гра­ду, на Сор­бо­ни је ди­пло­ми­рао ма­те­ма­ти­ку и фи­зи­ку. Краљ Алек­сан­дар Пр­ви Обре­но­вић га је сво­јим ука­зом на је­сен 1894. по­ста­вио за про­фе­со­ра ма­те­ма­ти­ке у Ве­ли­кој шко­ли, где је пре­да­вао мно­гим ге­не­ра­ци­ја­ма све до од­ла­ска у пен­зи­ју.

Био је из­у­зет­но све­стра­на осо­ба: мо­ре­пло­вац, са­рад­ник днев­них но­ви­на, са­ку­пљач на­род­ног ме­ло­са и фол­кло­ра, исто­ри­чар, есе­ји­ста, а ри­бо­ло­вом се ба­вио стра­стве­но, па до­би­ја на­ди­мак Алас. Али не­у­стра­ши­ви ри­бар Ми­ка, ко­ји је нај­ве­ћи део жи­во­та про­вео на Ду­на­ву и Са­ви и про­кр­ста­рио мно­ге оке­а­не, ни­је умео да пли­ва. На лет­њи од­мор 1910, он је сти­гао у Даљ у го­сте код по­ро­ди­це Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа, где су до­ма­ћи­ни (за ње­га) ор­га­ни­зо­ва­ли курс пли­ва­ња. И по­ред сил­ног тру­да бра­ће Ми­лу­ти­на и Бог­да­на, ни­је ус­пео да са­вла­да ову ве­шти­ну.

Али је за­то ис­трај­но сви­рао ви­о­ли­ну и пред­во­дио сво­ју му­зич­ку дру­жи­ну „Суз”. Ве­жба­ли су по ку­ћа­ма, а по­том сви­ра­ли по број­ним бе­о­град­ским ка­фа­на­ма: „Два ти­гра” и „Ши­шко” на Те­ра­зи­ја­ма, „Дар­да­не­ли”, „Код Бор­че”… Дру­штво „Суз” је ре­дов­но ор­га­ни­зо­ва­ло и по­се­ла у хо­те­лу „Мо­сква”, у са­ли за ре­ми. Где год би на­сту­па­ли, ство­ри­ли би сја­јан шти­мунг, а љу­ди су се оку­пља­ли да их слу­ша­ју, да пе­ва­ју са њи­ма и да се ве­се­ле.

На­кон Пр­вог свет­ског ра­та, Бе­о­град­ски уни­вер­зи­тет се на­гло раз­ви­јао, број сту­де­на­та се знат­но уве­ћао, осно­ва­не су но­ве ка­те­дре, па по­ста­де при­лич­но те­сно у ста­ром Ка­пе­тан-Ми­ши­ном зда­њу. От­по­че­ла је пра­ва јаг­ма ко­је ће се ка­те­дре пре­се­ли­ти у но­ву згра­ду Уни­вер­зи­те­та. Али Ми­ха­и­лу Пе­тро­ви­ћу бе­ше те­шко да на­пу­сти ста­ро зда­ње јер је ту про­вео до­бар део свог жи­во­та. За­то су се ко­ле­ге со­ли­да­ри­са­ле с њим и оста­до­ше где су и би­ли – са­мо се пре­се­ли­ше у ле­во кри­ло ста­ре згра­де.

Са пре­да­ва­њи­ма се мо­гло на­ста­ви­ти тек ка­да је згра­да по­пра­вље­на од рат­них оште­ће­ња и ка­да су се про­фе­со­ри вра­ти­ли у Бе­о­град. Ми­ка Алас је био у Фран­цу­ској уз прин­ца Ђор­ђа, док су Ста­но­је­вић, Бе­лић, Цви­јић, Ра­до­њић и дру­ги про­фе­со­ри би­ли у Па­ри­зу као екс­пер­ти при пре­го­во­ри­ма за мир. Али уло­га Ми­ха­и­ла Пе­тро­ви­ћа у Пр­вом свет­ском ра­ту још ни­је до­вољ­но ис­тра­же­на.

Ми­ка Алас и принц Ђор­ђе су на Ади Ци­ган­ли­ји за­јед­но ри­ба­ри­ли, о че­му све­до­че и са­чу­ва­не број­не фо­то­гра­фи­је. Иако се принц од­ре­као пра­ва на пре­сто у ко­рист мла­ђег бра­та Алек­сан­дра Пр­вог, на­кон смр­ти њи­хо­вог оца (кра­ља Пе­тра), принц је ухап­шен. По­чет­ком ма­ја 1925. по­ли­ци­ја је пре­тре­сла стан Ми­ке Ала­са и још не­ко­ли­ци­не углед­них љу­ди и при­ја­те­ља прин­ца Ђор­ђа Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа јер су би­ли „сум­њи­ви”.

Пре Дру­гог свет­ског ра­та, у Бе­о­гра­ду је осно­ван Ин­сти­тут „Ни­ко­ла Те­сла” (ИНТ), а по­том је осно­ва­но и исто­и­ме­но дру­штво. Ка­да је по­чео рат, а по­том и оку­па­ци­ја пре­сто­ни­це, ту су се са­ста­ја­ли чла­но­ви дру­штва и на­став­ни­ци Тех­нич­ког фа­кул­те­та, а ме­ђу при­сут­ни­ма че­сто је био и Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић, као и Ми­ка Алас. Али Ми­ка Алас од­јед­ном пре­ста­де да до­ла­зи на са­стан­ке... Он је 1941. на дан мо­би­ли­за­ци­је Ју­го­сло­вен­ске кра­љев­ске вој­ске обу­као уни­фор­му и ја­вио се на сво­ју вој­нич­ку ду­жност. Та­да је имао 73 го­ди­не. На­кон ка­пи­ту­ла­ци­је пао је у рат­но за­ро­бље­ни­штво и од­ве­ден је у Не­мач­ку. У роп­ству про­во­ди го­ди­ну да­на. Пу­штен је на ин­тер­вен­ци­ју свог при­ја­те­ља прин­ца Ђор­ђа Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, ко­ји се за ње­га за­ло­жио код сво­је тет­ке Је­ле­не Са­вој­ске, кра­љи­це Ита­ли­је.

Ми­ка је био ви­чан да све те­го­бе под­но­си без роп­та­ња. Је­ди­но га је љу­ти­ло што је, пред сам рат, Ма­те­ма­тич­ки ин­сти­тут био пре­се­љен у но­ву згра­ду Уни­вер­зи­те­та. Ми­ка је био скро­ман чо­век, пре­зи­рао је лук­суз и рас­кош, за­до­во­ља­вао се нај­јед­но­став­ни­јим ства­ри­ма.

Ми­ка се уга­си ти­хо 8. ју­на 1943, у свом до­му на Ко­сан­чи­ће­вом вен­цу. На ње­го­вој са­хра­ни оку­пио се сав ста­ри Бе­о­град јер је Ми­ка на­род хра­нио ри­бом ко­ју је сам го­лим ру­ка­ма ва­дио из хлад­не во­де. До­шли су и ње­го­ви ри­ба­ри да се опро­сте од нај­е­лит­ни­јег срп­ског ала­са. У име Ака­де­ми­је од Ми­ке се опро­стио Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић, и то сле­де­ћим ре­чи­ма: „Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић, нај­ве­ћи ма­те­ма­ти­чар срп­ске на­у­ке, ни­је био су­ва на­уч­нич­ка при­ро­да. Био је чо­век пун осе­ћа­ја и знао је да ужи­ва у све­му ле­пом што је жи­вот пру­жао. Во­лео је му­зи­ку и дру­штво, свој оми­ље­ни спорт – ри­бо­лов и пу­то­ва­ња. Ло­ве­ћи ри­бу, про­во­дио је да­не на Ду­на­ву и Са­ви, а ме­се­це на ши­ро­ком мо­ру, кр­ста­ре­ћи из­ме­ђу јед­ног и дру­гог по­ла Зе­мље. Исто што је био у на­у­ци – не­у­мор­ни пут­ник и ис­тра­жи­вач, то је био и у жи­во­ту. За­то је ње­гов жи­вот био ис­пу­њен у сва­ком мо­мен­ту. Због то­га је и та­ко бр­зо про­ху­јао, као ка­кав леп сан. То је бол­но, али и уте­шно… Ми­ран, тих, скро­ман, јед­но­ста­ван и нат­чо­ве­чан­ски об­да­рен, Пе­тро­вић је био је­дан од нај­ве­ћих си­но­ва на­ше зе­мље.” Ми­ка Алас је на­пу­стио овај свет, а иза се­бе ни­је оста­вио по­том­ке, баш као ни ње­гов при­ја­тељ принц Ђор­ђе.