Морате бити тамо где се одлучује

Деценијама смо дозвољавали да о Србији у Конгресу говоре други, најчешће они који нас не воле. Сада смо први пут сели за исти сто и рекли: ово је наша прича, ово су подаци, ово су прилике. Зато сам и поручио да ово није „још један догађај” – ово је тренутак када Србија престаје да буде тема у Вашингтону и постаје саговорник, каже у разговору за „Политику” Вук Велебит, председник Иницијативе „Пупин”. У априлу, Велебит је учествовао на првом конгресном брифингу о односима Србије и САД на Капитол Хилу, прекјуче је у Београду био домаћин многим утицајним играчима из Америке.

После две и по године од оснивања, многи су скептично гледали на то да приватно финансиран тинк-тенк може да направи озбиљан посао у Вашингтону? Да ли то мислите и данас?

Готово три године касније, Иницијатива „Пупин” је тамо где је мало ко веровао да може да буде, за столом где се доносе одлуке о западном Балкану у Вашингтону. До те позиције дошли смо доследним радом и јасном стратегијом: отворили смо присуство у Вашингтону, изградили директне канале комуникације са више од 3.000 доносилаца одлука и организовали преко сто разговора који имају конкретан утицај. Ако гледате само последњих неколико недеља, слика је јасна – разговори са амбасадором Метјуом Витакером у Београду, састанци у Стејт департменту о покретању стратешког дијалога, сарадња са Фондацијом „Херитиџ”, Атлантским саветом и Америчким јеврејским комитетом. То није више иницијатива која покушава да се пробије. То је платформа која обликује разговор о Србији у Вашингтону.

Почетком априла одржан је први конгресни брифинг о односима Србије и САД на Капитол Хилу. Шта то конкретно значи за Србију? Углавном су нас Американци гледали као лоше момке?

То значи да се српско име, после деценија, поново изговара у згради Конгреса САД на начин који није реактиван, већ аналитичан. Конгресменка Клаудија Тени, копредседавајућа Српског кокуса, позвала нас је да представимо наш Годишњи извештај о односима Србије и САД за 2025. годину. У сали су били конгресмени, саветници, дипломате, људи из спољнополитичког естаблишмента. Овај догађај представља својеврсни историјски и институционални искорак. За оне који не разумеју политичку архитектуру Вашингтона, ово је велики помак.

Након брифинга, учествовали сте и у Фондацији „Херитиџ”, једној од најутицајнијих организација блиских председнику САД Доналду Трампу, на панелу о Црном мору и Дунаву. О чему се ту разговарало?

„Херитиџ” је организовао „Free and Open Spaces Forum” и позвао нас на панел-дискусију заједно са представницима Румуније, Украјине, Немачке, Турске и Сједињених Држава. За нас је то била прилика да покажемо да Србија није периферни посматрач регионалних процеса, већ земља која може да буде део решења. Том приликом смо представили заједничку студију коју смо радили са румунским тинк-тенком „New Strategy Center”, под насловом „Румунија и Србија: Снажни темељи, стратешка повезаност – три стуба за продубљивање сарадње”. Суштина студије је јасна: Дунав није река која дели, већ коридор који повезује. Ако Србија и Румунија озбиљно заједно приступе енергетској инфраструктури, транспорту и безбедности Дунавског коридора, ми постајемо неопходан елемент европске безбедносне архитектуре. Румунија је већ енергетска суперсила Црног мора. Ми имамо географију, хидропотенцијал, индустрију. Ђердап не представља музејски експонат, већ стратешки ресурс. Време је да га тако и третирамо. „Херитиџ” је препознао ту логику и зато смо тамо и били.

Џејмс Карафано из Фондације „Херитиџ” недавно је дао изјаву о БиХ која је изазвала буру у региону. Да ли то Трампова администрација другачије гледа на Босну и Републику Српску?

Карафано је рекао оно што српска страна понавља годинама – да централизована, наметнута Босна не функционише. То није антибосански став, то је реалистичан став. И чињеница да такву оцену изговара један од најутицајнијих аналитичара у Вашингтону, фондације која је идејни оквир нове америчке администрације, показује да се мења начин на који се Балкан посматра. Питање је да ли ћемо ту промену препознати. Иницијатива „Пупин” годинама ради управо на томе, да се српска перспектива чује директно, а не преко филтера Загреба или Сарајева. Када Американци слушају само једну страну, добијају искривљену слику. Разлика између потпуне и непотпуне слике често је разлика између замрзнутог конфликта и функционалног решења.

Често чујемо питање – ко заправо финансира Иницијативу „Пупин”? У Србији се брзо лепе етикете, од „соросоваца” до „америчких плаћеника”.

Хајде да будемо брутално јасни. Иницијатива „Пупин” је настала управо из отпора према том моделу финансирања. Ми нисмо Сорос и нисмо УСАИД. Ми нисмо грант организација која чека пројектни позив да напише папир за фиоку. Наша идеја била је супротна – да окупимо заједницу појединаца и компанија, српских и америчких, који својим приватним средствима желе да граде боље односе две земље. Финансирају нас људи који мисле да Србија заслужује глас у Вашингтону и компаније које верују да је стратешки дијалог Београда и Вашингтона у њиховом пословном интересу. Без Владе Србије, без Владе САД, без иједне фондације која би нам могла диктирати наратив. То нам је дало нешто што ни Сорос ни УСАИД не могу да купе – слободу да кажемо оно што мислимо, чак и када се то некоме не свиђа. И једној и другој страни.

Каква је тренутно спољна политика Србије? Да ли још увек можемо да говоримо о „четири стуба” или о војној неутралности?

Политика „четири стуба” Бориса Тадића била је производ једног времена. Политика „војне неутралности” из 2007. такође. Проблем није што су те политике постојале – проблем је што и даље глумимо да живимо у том свету, док се реалност одавно променила. Свет се поларизује. САД сваке две до четири године прилагођавају своју стратегију спољне политике новом контексту. Ми то не радимо већ дуже од деценије. Прагматични суверенизам, то је термин који користим, значи да не бирамо стране из емоције, него из интереса. Наш интерес је модернизација војске, улазак у западне ланце снабдевања, енергетска диверсификација, ИТ извоз који већ прелази три милијарде евра годишње, и место за столом где се одлуке доносе. Ако погледате где Србија конкретно улаже – вежбе са Американцима, уговор са Елбитом, споразуми са Француском у нуклеарној енергији – видите да је смер одавно јасан. Само немамо политичку храброст да га прогласимо.

Шта и кога је донео овогодишњи Форум „Пупин”?

Овогодишњи „Pupin Connectivity and Investment Forum” покушава да одговори на једно врло конкретно питање: како да Србија своју географију претвори у економску и безбедносну предност. Зато формат није замишљен као још једна конференција са општим порукама, већ као простор у којем се разговара о конкретним пројектима, капиталу, инфраструктури и партнерствима. Фокус је на вези између безбедности, повезаности и инвестиција, јер озбиљни инвеститори не долазе тамо где не виде стабилност, предвидљивост и стратешки правац. Говорићемо о нуклеарној енергији, Дунаву, лукама Трст и Ашдод, транспортним коридорима и финансирању великих инфраструктурних пројеката. Оно што је важно јесте да за исти сто доводимо америчке институције, европске партнере и српски приватни сектор. Циљ није да само констатујемо где се Србија налази, већ да покажемо где може да иде.

Добро, у ком спољнополитичком смеру по вашем мишљењу Србија данас креће?

Једноставно је. Србија се већ креће, питање је само да ли ће то коначно постати свесна политика или ће остати тихи помак који нико неће формално признати. Ако се не одлучимо сами, други ће се одлучити за нас. Време за одлагање је истекло.

Чему та тајанственост? Мислите да прави курс води ка Американцима?

Однос Србије и САД није питање симболике, већ српског позиционирања за будућност. Говоримо о најнапреднијој економији света. О земљи која води у иновацијама и технологијама. О месту где се обликују глобалне политике. Ако желите да растете – радите са најбољима. Ако желите да будете релевантни – морате бити тамо где се одлучује.