Morate biti tamo gde se odlučuje

Decenijama smo dozvoljavali da o Srbiji u Kongresu govore drugi, najčešće oni koji nas ne vole. Sada smo prvi put seli za isti sto i rekli: ovo je naša priča, ovo su podaci, ovo su prilike. Zato sam i poručio da ovo nije „još jedan događaj” – ovo je trenutak kada Srbija prestaje da bude tema u Vašingtonu i postaje sagovornik, kaže u razgovoru za „Politiku” Vuk Velebit, predsednik Inicijative „Pupin”. U aprilu, Velebit je učestvovao na prvom kongresnom brifingu o odnosima Srbije i SAD na Kapitol Hilu, prekjuče je u Beogradu bio domaćin mnogim uticajnim igračima iz Amerike.

Posle dve i po godine od osnivanja, mnogi su skeptično gledali na to da privatno finansiran tink-tenk može da napravi ozbiljan posao u Vašingtonu? Da li to mislite i danas?

Gotovo tri godine kasnije, Inicijativa „Pupin” je tamo gde je malo ko verovao da može da bude, za stolom gde se donose odluke o zapadnom Balkanu u Vašingtonu. Do te pozicije došli smo doslednim radom i jasnom strategijom: otvorili smo prisustvo u Vašingtonu, izgradili direktne kanale komunikacije sa više od 3.000 donosilaca odluka i organizovali preko sto razgovora koji imaju konkretan uticaj. Ako gledate samo poslednjih nekoliko nedelja, slika je jasna – razgovori sa ambasadorom Metjuom Vitakerom u Beogradu, sastanci u Stejt departmentu o pokretanju strateškog dijaloga, saradnja sa Fondacijom „Heritidž”, Atlantskim savetom i Američkim jevrejskim komitetom. To nije više inicijativa koja pokušava da se probije. To je platforma koja oblikuje razgovor o Srbiji u Vašingtonu.

Početkom aprila održan je prvi kongresni brifing o odnosima Srbije i SAD na Kapitol Hilu. Šta to konkretno znači za Srbiju? Uglavnom su nas Amerikanci gledali kao loše momke?

To znači da se srpsko ime, posle decenija, ponovo izgovara u zgradi Kongresa SAD na način koji nije reaktivan, već analitičan. Kongresmenka Klaudija Teni, kopredsedavajuća Srpskog kokusa, pozvala nas je da predstavimo naš Godišnji izveštaj o odnosima Srbije i SAD za 2025. godinu. U sali su bili kongresmeni, savetnici, diplomate, ljudi iz spoljnopolitičkog establišmenta. Ovaj događaj predstavlja svojevrsni istorijski i institucionalni iskorak. Za one koji ne razumeju političku arhitekturu Vašingtona, ovo je veliki pomak.

Nakon brifinga, učestvovali ste i u Fondaciji „Heritidž”, jednoj od najuticajnijih organizacija bliskih predsedniku SAD Donaldu Trampu, na panelu o Crnom moru i Dunavu. O čemu se tu razgovaralo?

„Heritidž” je organizovao „Free and Open Spaces Forum” i pozvao nas na panel-diskusiju zajedno sa predstavnicima Rumunije, Ukrajine, Nemačke, Turske i Sjedinjenih Država. Za nas je to bila prilika da pokažemo da Srbija nije periferni posmatrač regionalnih procesa, već zemlja koja može da bude deo rešenja. Tom prilikom smo predstavili zajedničku studiju koju smo radili sa rumunskim tink-tenkom „New Strategy Center”, pod naslovom „Rumunija i Srbija: Snažni temelji, strateška povezanost – tri stuba za produbljivanje saradnje”. Suština studije je jasna: Dunav nije reka koja deli, već koridor koji povezuje. Ako Srbija i Rumunija ozbiljno zajedno pristupe energetskoj infrastrukturi, transportu i bezbednosti Dunavskog koridora, mi postajemo neophodan element evropske bezbednosne arhitekture. Rumunija je već energetska supersila Crnog mora. Mi imamo geografiju, hidropotencijal, industriju. Đerdap ne predstavlja muzejski eksponat, već strateški resurs. Vreme je da ga tako i tretiramo. „Heritidž” je prepoznao tu logiku i zato smo tamo i bili.

Džejms Karafano iz Fondacije „Heritidž” nedavno je dao izjavu o BiH koja je izazvala buru u regionu. Da li to Trampova administracija drugačije gleda na Bosnu i Republiku Srpsku?

Karafano je rekao ono što srpska strana ponavlja godinama – da centralizovana, nametnuta Bosna ne funkcioniše. To nije antibosanski stav, to je realističan stav. I činjenica da takvu ocenu izgovara jedan od najuticajnijih analitičara u Vašingtonu, fondacije koja je idejni okvir nove američke administracije, pokazuje da se menja način na koji se Balkan posmatra. Pitanje je da li ćemo tu promenu prepoznati. Inicijativa „Pupin” godinama radi upravo na tome, da se srpska perspektiva čuje direktno, a ne preko filtera Zagreba ili Sarajeva. Kada Amerikanci slušaju samo jednu stranu, dobijaju iskrivljenu sliku. Razlika između potpune i nepotpune slike često je razlika između zamrznutog konflikta i funkcionalnog rešenja.

Često čujemo pitanje – ko zapravo finansira Inicijativu „Pupin”? U Srbiji se brzo lepe etikete, od „sorosovaca” do „američkih plaćenika”.

Hajde da budemo brutalno jasni. Inicijativa „Pupin” je nastala upravo iz otpora prema tom modelu finansiranja. Mi nismo Soros i nismo USAID. Mi nismo grant organizacija koja čeka projektni poziv da napiše papir za fioku. Naša ideja bila je suprotna – da okupimo zajednicu pojedinaca i kompanija, srpskih i američkih, koji svojim privatnim sredstvima žele da grade bolje odnose dve zemlje. Finansiraju nas ljudi koji misle da Srbija zaslužuje glas u Vašingtonu i kompanije koje veruju da je strateški dijalog Beograda i Vašingtona u njihovom poslovnom interesu. Bez Vlade Srbije, bez Vlade SAD, bez ijedne fondacije koja bi nam mogla diktirati narativ. To nam je dalo nešto što ni Soros ni USAID ne mogu da kupe – slobodu da kažemo ono što mislimo, čak i kada se to nekome ne sviđa. I jednoj i drugoj strani.

Kakva je trenutno spoljna politika Srbije? Da li još uvek možemo da govorimo o „četiri stuba” ili o vojnoj neutralnosti?

Politika „četiri stuba” Borisa Tadića bila je proizvod jednog vremena. Politika „vojne neutralnosti” iz 2007. takođe. Problem nije što su te politike postojale – problem je što i dalje glumimo da živimo u tom svetu, dok se realnost odavno promenila. Svet se polarizuje. SAD svake dve do četiri godine prilagođavaju svoju strategiju spoljne politike novom kontekstu. Mi to ne radimo već duže od decenije. Pragmatični suverenizam, to je termin koji koristim, znači da ne biramo strane iz emocije, nego iz interesa. Naš interes je modernizacija vojske, ulazak u zapadne lance snabdevanja, energetska diversifikacija, IT izvoz koji već prelazi tri milijarde evra godišnje, i mesto za stolom gde se odluke donose. Ako pogledate gde Srbija konkretno ulaže – vežbe sa Amerikancima, ugovor sa Elbitom, sporazumi sa Francuskom u nuklearnoj energiji – vidite da je smer odavno jasan. Samo nemamo političku hrabrost da ga proglasimo.

Šta i koga je doneo ovogodišnji Forum „Pupin”?

Ovogodišnji „Pupin Connectivity and Investment Forum” pokušava da odgovori na jedno vrlo konkretno pitanje: kako da Srbija svoju geografiju pretvori u ekonomsku i bezbednosnu prednost. Zato format nije zamišljen kao još jedna konferencija sa opštim porukama, već kao prostor u kojem se razgovara o konkretnim projektima, kapitalu, infrastrukturi i partnerstvima. Fokus je na vezi između bezbednosti, povezanosti i investicija, jer ozbiljni investitori ne dolaze tamo gde ne vide stabilnost, predvidljivost i strateški pravac. Govorićemo o nuklearnoj energiji, Dunavu, lukama Trst i Ašdod, transportnim koridorima i finansiranju velikih infrastrukturnih projekata. Ono što je važno jeste da za isti sto dovodimo američke institucije, evropske partnere i srpski privatni sektor. Cilj nije da samo konstatujemo gde se Srbija nalazi, već da pokažemo gde može da ide.

Dobro, u kom spoljnopolitičkom smeru po vašem mišljenju Srbija danas kreće?

Jednostavno je. Srbija se već kreće, pitanje je samo da li će to konačno postati svesna politika ili će ostati tihi pomak koji niko neće formalno priznati. Ako se ne odlučimo sami, drugi će se odlučiti za nas. Vreme za odlaganje je isteklo.

Čemu ta tajanstvenost? Mislite da pravi kurs vodi ka Amerikancima?

Odnos Srbije i SAD nije pitanje simbolike, već srpskog pozicioniranja za budućnost. Govorimo o najnaprednijoj ekonomiji sveta. O zemlji koja vodi u inovacijama i tehnologijama. O mestu gde se oblikuju globalne politike. Ako želite da rastete – radite sa najboljima. Ako želite da budete relevantni – morate biti tamo gde se odlučuje.