ПАД НА ГЛАВУ

Новински плајвази се већ данима оштре на скупштинском вашаришту. О томе шта се дешава међу најбољим народним одабиром свашта се може рећи и написати. И грешке неће бити. Нема тог Стерије који би могао да измисли наопакије брљотине важних људи од оних које преписујемо из истинског живота. Народни посланици г. Нушића обичне су бленте и наивчине пред овима који ултимативно нуде сваку своју тупост у директном преносу.

Било би врло занимљиво трагати за пореклом простоте која је постала право име за парламентарну политику. Јесмо ли заиста то желели, да ли нас и даље бесконачно забављају фељтони увежбаних несувислости, једна несношљива новела без краја, коју никако не можемо избећи. Све и да хоћемо, све и да се сакријемо негде, да трагамо за заменом онога што нам загађује живот – то ће нас свакако срести, искочити однекуд таман кад се надамо избављењу.

Политика овде одавно није „вештина могућег”, нити мучна но креативна дебата за тражење најбољег излаза из теснаца. Јер да смо се заглибили, то је јасно и онима који делују најзатуцаније. У Србији је, да се не лажемо, та делатност постала предворје насиља, амбијент у коме се осионост проверава нивоом наводне друштвене толеранције и уступања пред најгорима. А то постаје бесконачно, тако да се насилна политичка ароганција претвара у лагодни атест за све друге врсте бахатости, за негацију норми, игнорисање легитимности, процват анархије и пут за слободну дистрибуцију страха, као вида „другачијег мишљења”.

Због свега тога, српски парламент није само „сажета пројекција” свих вредносних преврата у овом друштву, већ нешто много горе. Скупштина не сублимира у себи најогавније поруке које однекуд долазе, можда „одоздо”, него их напротив упућује грађанству као кључно парламентарно достигнуће. Управо је та верзија патолошке друштвене дедукције убитачна за парламентарни живот: јер производи саму себе. Српска скупштина, таква каква јесте, скоро да и не поима штету коју беспризорно чини сваки боговетни дан, него су многи у њој уверени да се једино тако може радити: да је бандоглава опструкција део демократске процедуре, глупост погодна форма јавног размишљања, а простаклук једина разумљива порука усхићеном народу.

Због свега тога, смеће које се сваког часа просипа из некад хомогене радикалске радње престаје да забавља чак и најрадозналију малограђанску руљу. Доста је било, али се и наставља. Оне грозне клетве засад нису деловале, али се под сводом дома народа често чују глаголи забрањени чак и у друмским крчмама које држе до себе, а иду уз жену, мајку, децу, па и бабу.

Од чупања за косу, радикалско-напредњачки борилачки тимови стигли су чак до физичког кулоарског обрачуна, који су тако епски и поетски, како који, описали господа Николић и Тодоровић. Овај први је чак расплакао госпођу Поп-Лазић, која је, наводно, неке атрактивне делове свога тела држала изнад, а не испод посланичке клупе.

После оне нејасне туче Николић рече да ће се напредњаци од сада па надаље и убудуће лемати против витезова из СРС, ако треба свуда где треба. А бољег места за то од парламента не може бити.

Али, најдаље је, као што смо већ и навикли, отишао Велимир Илић, упорни носилац екстремне десне искључивости и проналазач јаких аријевских врела у домаћинској Србији. Мада му је и даље тешко да се мирно скраси у преширокој лепеновској кожи, тражећи за сваку своју глупост благородно Коштуничино помиловање.

Његови удари на промоције „Пешчаника” могу се образложити предизборним удварањем оној десној Србији коју само он и њему слични умеју да појме. Тек на примерима рушилаштва у фебруару лањске године, Илић је ригорозно порекао сва своја сазнања тежачком муком сабрана на шареним пољима слободе, под условом да их је уопште имао.

Тада је рекао да је рушилаштво чиста демократија, па ко не верује нека види како то ради наша „дивна омладина”. И то смо разумели као део ирационалног ексцеса, оног настраног политичког рефлекса који се пали само на адреналину разарања, исто као и атмосферу линча око Чедомира Јовановића, коју је Илић дуго и без последица распламсавао свом својом разбарушеном кочијашком реториком.

Мада, испад поводом Расима Љајића превазилази све досадашње Илићеве „политичке” домете, па ако је заиста рекао то што смо чули, а он и даље буде то што јесте, онда ми живимо у једном прилично добро уређеном неурачунљивом свету. Нема везе што је после тога Илић пао на главу, или му је скочио притисак, или било шта. И што је као заплакао кад је видео „свог пријатеља Расима”, коме није место ни на Сретењу ни код Карађорђа.

Илић ће се, хвала богу, опоравити, али не и померити свој визир, који нас тако дуго држи на граници оправдане неверице и огавног просташтва.

Остаје нам да сазнамо још: је ли Илић нужна последица нашег моралног суноврата, или је само индикатор њених узрока. А што се избора тиче, зар није постало очевидно да је тај посао за ову Србију скуп и сувишан?!