Ко кроји „европско одело” Владану Ђокићу

У политички осетљивом тренутку за Србију, после више од годину дана блокадерских активности, притисака на институције и ремећења свакодневног живота грађана, све јасније се, према тврдњама упућених извора, открива улога појединих институција и њихових челника у креирању, усмеравању и радикализацији протестног покрета.

У средишту тих навода налази се Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, установа која се, према оцени саговорника упућених у дешавања, последњих месеци све мање појављује као научна институција, а све више као један од неформалних идеолошких и оперативних центара блокадерских протеста.

Парадокс је, како истичу саговорници, утолико већи што је реч о институту који се у значајној мери финансира из државног буџета, док је држава годинама улагала и у школовање, усавршавање и стипендирање дела запослених. Уместо да тај кадровски и научни потенцијал буде стављен у службу српског друштва и његових развојних потреба, тврди се да је део руководилаца и истраживача ИФДТ-а препознат у круговима западних политичких фондација и утицајних међународних структура као погодан инструмент за остваривање њихових интереса у Србији.

У тим круговима, како се наводи, већ годинама доминирају некадашњи стипендисти, сарадници и активисти западних политичких фондација, пре свега немачких, али и организација повезаних са мрежама америчког милијардера Џорџа Сороша. Саговорници блиски научној заједници тврде да је реч о људима који су кроз различите програме, студијске боравке, пројекте и грантове изградили густу мрежу контаката са организацијама које се у Србији представљају као промотери демократије, људских права и европских вредности, док њихови критичари сматрају да иза таквог деловања стоји неоколонијални политички утицај.

Према тим оценама, сваки вид српског патриотизма и родољубља у тим круговима по правилу се проглашава национализмом, десничарењем или ретроградном политиком, док се истовремено интереси западних центара моћи представљају као врхунски израз интелектуалног елитизма, демократије и модернизације. Упућени саговорници истичу да је реч о моделу који није нов, али да је у садашњој политичкој кризи постао посебно видљив.

Довољно је, тврде они, погледати биографије дела људи који се налазе у или око ове институције, па уочити да се међу њима налази значајан број „страних ђака” и стипендиста, нарочито оних који су образовно, пројектно или политички повезани са немачким фондацијама и западним организацијама. У том контексту помињу се German Marshall Fund, Фонд за отворено друштво, Институт за иновациону политику, амерички НЕД, фондације „Фридрих Еберт”, „Конрад Аденауер”, „Роза Луксембург” и „Хајнрих Бел”, као и друге организације које у Србији деценијама делују под плаштом демократизације, људских права и цивилног друштва.

Критичари таквог утицаја подсећају да су многе од тих структура у прошлости имале снажну улогу у политичком обликовању региона, често супротну српским државним и националним интересима. Зато се, како наводе, данашње деловање дела академске и невладине сцене не може посматрати изоловано од ширег геополитичког контекста.

Према тврдњама извора упућених у рад ИФДТ-а, распиривање блокадерских протеста и притисак на легитимно изабрано државно руководство последњих месеци постали су један од приоритета дела људи окупљених око ове институције. Наводи се да су поједини представници института интензивирали контакте са европским политичким и невладиним круговима, амбасадама и различитим међународним структурама, покушавајући да протестни покрет у Србији добије јачи спољнополитички оквир и подршку.

Посебно место у тим активностима, према истим тврдњама, заузима политичко профилисање ректора Универзитета у Београду Владана Ђокића, кога поједини у тим круговима називају „папа Ђокић”. Наводи се да је циљ да се он пред предстојеће изборне процесе представи као прихватљиво лице ширег опозиционог и блокадерског фронта, односно као фигура која би могла да окупи различите интересне групе, уз снажну подршку међународних контаката.

Према сазнањима саговорника који дуже прате дешавања на универзитету, веза између Ђокића и ИФДТ-а није од јуче. Подсећа се да је Ђокић својевремено лично ургирао да његов пријатељ остане на функцији директора Института, што је касније у појединим српским интелектуалним круговима оцењено као преломни тренутак у којем је ИФДТ, како тврде, почео да уступа простор мрежама страног утицаја у научној заједници.

Саговорници који критички гледају на садашње руководство Института сматрају да се више не може говорити само о академском активизму, већ о јасној политичкој операцији. По њиховој оцени, део истраживача и руководилаца више не делује као научна елита, већ као оперативна инфраструктура спољног утицаја, која под плаштом науке, грађанског друштва и универзитетске аутономије ради на политичком преобликовању Србије.

Газела Пудар Драшко и бриселске руте блокадерског покрета

У другом кругу навода, као једна од кључних фигура унутар те мреже издваја се директорка Института за филозофију и друштвену теорију Газела Пудар Драшко. Према тврдњама извора из блокадерских и академских кругова, она се од почетка факултетских блокада наметнула као један од најактивнијих организатора, посредника и политичких координатора између дела професорске касте, опозиционих структура, страних организација и лидера блокадерског покрета.

У тим круговима Пудар Драшко се повезује и са оснивањем иницијативе „Побуњени универзитет”, која је, према оценама саговорника, имала важну улогу у покушају да се блокаде факултета представе као шири универзитетски, друштвени и политички покрет. Поједини извори тврде да је она један од најагилнијих иницијатора повезивања блокадера и опозиционих лидера, те да је велики део њеног ангажмана усмерен ка томе да опозиција, уз помоћ страних ментора, постане употребљивија за политички притисак на власт.

Посебно се истиче њен однос са Покретом слободних грађана, којем је, како се тврди, у једном периоду посветила значајну пажњу. Према тим наводима, Пудар Драшко је представницима ПСГ-а својевремено организовала и састанак са представницима америчког НЕД-а, са намером да помогне трансформацију и јачање странке.

Међутим, њена улога, према тврдњама упућених, не завршава се на домаћем терену. Наводи се да је Пудар Драшко изузетно блиска немачким и хрватским круговима, до мере да је поједини саговорници описују као једног од важних оперативаца у Србији и ширем европском простору. Као посебно значајни партнери помињу се Институт за иновациону политику из Берлина, фондација „Фридрих Еберт” и управљачке структуре Универзитета у Ријеци.

Као један од показатеља те сарадње наводи се тврдња да је Пудар Драшко, уз помоћ одређених немачких маркетиншких стручњака, учествовала у састављању писма које је ректор Владан Ђокић касније упутио европским институцијама. Према оцени саговорника, тај документ није био само академско обраћање, већ део шире стратегије интернационализације притиска на државне власти у Србији.

Управо је Ђокић, како тврде извори, постао најважнији политички пројекат Газеле Пудар Драшко. У том послу, према истим наводима, она сарађује са Јованом Ратковићем, својим дугогодишњим пријатељем, који јој је још раније организовао посету НЕД-у у Вашингтону. Њих двоје, како тврде упућени, настоје да раније стечене међународне контакте ставе у функцију промовисања и политичког профилисања Ђокића као личности која би могла да добије подршку дела страних политичких и невладиних кругова.

Саговорници из њеног радног окружења чак тврде да велики део онога што Ђокић јавно изговара носи њен ауторски печат, односно да политичке поруке које се пласирају преко ректора настају у кругу људи окупљених око Пудар Драшко. Према тим оценама, она није само посредник већ и један од главних креатора наратива који треба да повеже универзитетске блокаде, опозиционе структуре и међународни притисак на Србију.

Последњих месеци, тврде извори, Пудар Драшко је „разапета” између састанака са европским организацијама, амбасадама и контактима у иностранству, са једне стране, и комуникације са лидерима блокадерског покрета на терену, са друге. Према тим наводима, на тим састанцима се разговара о начинима да се државна власт стави под што јачи притисак, док се инструкције затим преносе активистима и студентским вођама који их спроводе у пракси.

Они који са њом сарађују у тим активностима тврде да је у покушају да кроз блокадерски покрет утиче на промену власти у Србији показала висок степен политичке острашћености. Поједини саговорници чак наводе да се у њеном окружењу поставља питање како би поднела неуспех тог пројекта, уколико се испостави да блокадерски покрет не може да произведе очекивани политички резултат.

Будући да у свом раду, према доступним наводима, посебно преферира сарадњу са немачким и хрватским организацијама, њени критичари закључују да је више него јасно у чијем интересном оквиру делује. У том смислу, политичко „кројење европског одела” за Владана Ђокића представља се као покушај да се Србији понуди већ виђени модел политичког инжењеринга — модел у којем се домаћи актери, уз страну логистику, медијску подршку и дипломатски притисак, обликују као носиоци наводне демократске алтернативе.

Остаје, међутим, питање колико такав модел има прођу у Србији данас. Грађани су, после бројних искустава из претходних деценија, већ имали прилике да виде сличне „кројеве” и да препознају када се иза реторике демократије, европских вредности и академске аутономије крије политички пројекат усмерен против државних интереса Србије.