Београд поново међу несврстанима

Да ли ће се у септембру 2011, испред „Сава центра” по трећи пут завијорити заставе земаља које, укупно, чине већину човечанства? Да ли ће Београд по трећи пут бити домаћин самита Покрета несврстаних земаља, који ће баш 2011. обележити пола века од свог организованог ступања на светску позорницу, које је започело баш у Београду Првом конференцијом несврстаних и неангажованих земаља, којој је председавао у то време поштовани државник Јосип Броз Тито.

Идеја о томе да се Србија на неки начин реактивира у највећој асоцијацији земаља окупљених око једног политичког и економског програма последњих месеци у политичком је оптицају. О њој је говорено и на недавној амбасадорској конференцији, после које су у неким новинама осванули текстови о томе како се сигурно враћамо међу несврстане, па да ћемо чак настојати да будемо и домаћини полувековног јубиларног деловања покрета.

Та идеја није свугде дочекана са аплаузима. Дилеме које су у том контексту поменуте односиле су се на питање нећемо ли тиме скренути са пута који нас води ка нашем стратешком циљу – интеграцији у Европску унију? Упућени подсећају да су се две земље, Малта и Кипар, вишедесенијски чланови Покрета несврстаних земаља (ПНЗ), тог чланства одрекли кад су им се отворила врата ЕУ.

Шеф наше дипломатије Вук Јеремић у недавним изјавама донекле је прецизирао шта је иза тога, речима како мисли да ће један од приоритета наше спољне политике бити „да пробамо да консолидујемо умногоме разграђени капитал из времена СФРЈ, да га поново сложимо и да се вратимо на неке географске просторе на којима смо били присутни”. Нагласио је такође да је у овој години потребно да појачамо нашу ангажованост у ПНЗ, али и у другим регионалним групама и иницијативама у којима је Југославија некада имала значајан утицај.

САМИТ ИЛИ НЕШТО ДРУГО: Детаљнији одговор на питање шта у ствари желимо, потражили смо на надлежном месту, у Министарству иностраних послова. Функционер који нас је „брифовао” о овој теми, по устаљеној дипломатској пракси желео је да остане анониман, али је у објашњењима био сасвим прецизан.

Одмах је отклонио главну недоумицу: „Идеја није да поново постанемо чланови Покрета несврстаних. Ми смо у статусу посматрача и желимо да тај статус задржимо. Али оно што нам је свакако циљ, то је да Србија продуби однос са Покретом, са несврстаним земљама, и то на свим пољима – и политичком и економском и институционалном. У том циљу, одређене промене биће направљене и у самом министарству, оне промене које ће одражавати наше опредељење, за ту продубљену сарадњу…”

(/slika2)На наше питање да ли је то у сукобу са нашим главним, европским приоритетом, одговор је био негативан. „Европско опредељење Србије никако не може да буде доведено у питање јачим и продубљенијим односом са ПНЗ. А, са друге стране, сарадња са асоцијацијом која окупља толико велики број земаља, која има своје састанке и самите, која има своје заједничке поруке и која унутар себе економски сарађује, никако не може да буде у супротности са нашим интересима.”

Да ли заиста желимо да организујемо самит и да ли је то реалан циљ? Одговор је гласио да ћемо „покушати” да искористимо јубилеј и чињеницу да је све почело баш у Београду, из ове перспективе далеке 1961. године, уз напомену да би „за чланице ПНЗ могао да буде својеврсни изазов да се самит поново одржи на европском тлу”.

„Али оно што неће бити једноставно, то је да се за улогу домаћина самита избори земља која је само посматрач у Покрету. Ми зато и кажемо да ћемо покушати да организујемо нешто што ће обележити 50-годишњи јубилеј несврстаних, а да ли ће то бити самит или нешто друго, видећемо са нашим партнерима из ПНЗ. У сваком случају на томе ћемо радити активно, а о самој реализацији и могућем исходу још је рано да се говори. Тек смо на почетку 2009, па има доста времена да се дође до јасног одговора о томе шта ће се у Београду дешавати пред крај 2011.”

САРАДЊА И НИШТА ВИШЕ: Живорад Ковачевић из Европског покрета, један од оснивача Форума за међународне односе који је у првим данима после петооктобарских промена учествовао у трасирању нове спољнополитичке стратегије Србије и донедавни председник Спољнополитичког савета Министарства иностраних послова, оцењује пак да је до повећаног интересовања за несврстане дошло у процесу нашег лобирања у Уједињеним нацијама да се питање легалности косовске независности изнесе пред Међународни суд правде. У томе смо успели, управо захваљујући томе што смо обезбедили довољан број гласова несврстаних земаља (53 несврстане земље су гласале за нашу резолуцију, а 12 је било уздржано, што је у крајњем исходу омогућило да резолуција „прође”).

„Мислим да не треба да запоставимо односе са њима – и ту се прича завршава”, сматра Ковачевић уз напомену да то не треба да уђе у наше спољнополитичке приоритете.

Соња Лихт, нова председница Спољнополитичког савета, каже да у овом консултативном телу, које се иначе састаје само неколико пута годишње, није расправљано о томе, мада је, приликом оцењивања дипломатских активности током 2008, сарадња са несврстанима поменута, нарочито у контексту убеђивања Савета безбедности и Генералне скупштине УН да се сагласе са нашом иницијативом да се Међународни суд правде позабави правним аспектима проглашења независности Косова.

„Добро је да успостављамо везе на све четири стране света, али нисам разумела, нити је то речено, да ћемо се вратити у Покрет”, каже за „Политику” Лихтова. „Наше главно опредељење је чланство у ЕУ. Ни ПНЗ, уосталом, није оно што је некад био: имао је велики смисао док су у свету постојала два блока, а тог света више нема. Свет је данас мултиполаран и то ће бити у све већој мери. А у мултиполарном и глобализованом свету, тешко је бити несврстан. Несврстан – у односу на кога?”.

(/slika3)Соња Лихт, ипак, указује да међу несврстаним земљама има оних које могу да буду наши значајни економски партнер: „Паметно је да будемо отворени и активни у сарадњи са свима и користимо све што можемо, при чему је наша историја у Покрету наша предност... А самит у Београду – што да не? То би била прилика да се боље позиционирамо у глобално политичкој арени”.

АЛТЕРНАТИВА – НЕ, КОРИСНА ДОПУНА – ДА: Јован Илић, дипломата у пензији и члан Форума за међународне односе, крајем осамдесетих министар саветник у несврстаној Индији, такође, оцењује да наше повећано интересовање за несврстане не представља алтернативу, већ „корисну допуну утврђеним приоритетима наше спољне политике”. Због тога, по његовом мишљењу, „не постоји дилема ЕУ или несврстаност, пошто та два опредељења, бар до уласка у ЕУ, могу бити и компатибилна и корисна, и нама и нашим европским партнерима... Са ПНЗ иза себе нећемо ни у чему ослабити, већ ојачати наше опште и преговарачке позиције према ОЕБС-у и ЕУ”.

Радоман Јовић, такође, дипломата у пензији, који је као амбасадор у Харареу изблиза пратио деловање несврстаних у послехладноратовској ери, има, међутим, нешто другачије мишљење. „Србији, у условима када је као најзначајнији приоритет прихватила интеграцију у Европу, оживљавање политичке сарадње са несврстанима у институционалном смислу не само да није потребно, већ може и да нашкоди у више праваца: да одврати нашу пажњу од ЕУ, да подели ионако подељену српску јавност, чиме би се Бриселу послао сигнал да се „хладимо” и окрећемо на другу страну. А која би то страна била? Све несврстане земље већ су у неким регионалним економским групацијама (АСЕАН, Афричка унија, САРК). Права мера нашег интересовања за ПНЗ може да буде само потврђивање нашег статуса посматрача или пак госта.”

И за амбасадора Јовића има смисла настојати да се Србија врати на тржишта несврстаних, поготово у условима када наши производи немају прођу на пробирљивим тржиштима Запада, али то треба да буде добро осмишљен системски приступ, а не нека кампања.

---------------------------------------------------

Чланови, посматрачи, гости

Покрет несврстаних, чији је претходни самит одржан 2006. на Куби, има 118 пуноправних чланова, међу којима су и две земље које су у хладноратовском периоду биле део Совјетског Савеза Белорусија и Туркменистан. Од бивших југословенских република, посматрачи су БиХ, Хрватска, Црна Гора и Србија. Посматрачки статус имају и Кина, Мексико, Бразил и Украјина. Словенија је од осамостаљења у ПНЗ била само као гост.

--------------------------------------------------

Нисмо никад искључени

СФРЈ је, уочи распада, била прва земља која је по други пут била домаћин самита 1989. у Београду. Пошто је тада функционисао систем ротирајућег шефа државе, Покрету су наизменично председавала чак петорица наших председника: Јанез Дрновшек, Борисав Јовић, Стипе Месић, Бранко Костић и Добрица Ћосић.

СФРЈ, односно држава наследница, СРЈ никад није званично искључена из ПНЗ, али је наше чланство, разним дипломатским маневрима, прво замрзнуто, па суспендовано, а онда тихо (само)елиминисано, у процесу који је почео на самиту у Џакарти 1992, на који тадашњи председник Добрица Ћосић није ишао.

----------------------------------------------

Принципи и циљеви

На сваком самиту ПНЗ у завршној декларацији реафирмише и донекле редефинише своја програмска полазишта, принципе и циљеве. Тако се у документу из Хаване, 2006, наводи да Покрет на политичком нивоу „промовише циљ стварања мултиполарног светског поретка заснованог на уважавању примене принципа међународног права и Повеље УН, као и јачања мултилатерализма”. Наглашава се, такође, да је Покрет и данас ефективан и валидан, уз „чврсто уверење да одсуство два супротстављена блока не умањује потребу да се ПНЗ ојача као механизам за координацију, подршку, заступање и одбрану интереса и приоритета својих чланова...”.

-------------------------------------------

Одбијена помоћ

Радоман Јовић нам је испричао занимљиву епизоду неуспелог покушаја ПНЗ да помогне у спречавању распада СФРЈ. На министарској конференцији у Акри (Гана), тадашњи министар иностраних послова Зимбабвеа, по налогу Мугабеа и у договору са неколико шефова држава, желео је да предложи резолуцију којом би такозвани Комитет пријатеља Југославије, састављен од председника дотадашњих домаћина самита, разговарао са руководством СФРЈ и предложио мере за очување јединства државе. Томе се, међутим, енергично супротставио тадашњи секретар СМИП-а (министар иностраних послова) Будимир Лончар, са поруком да је проблем СФРЈ европски проблем и да ће га решити Европа.

И решила га је, знамо како.