Beograd ponovo među nesvrstanima

Da li će se u septembru 2011, ispred „Sava centra” po treći put zavijoriti zastave zemalja koje, ukupno, čine većinu čovečanstva? Da li će Beograd po treći put biti domaćin samita Pokreta nesvrstanih zemalja, koji će baš 2011. obeležiti pola veka od svog organizovanog stupanja na svetsku pozornicu, koje je započelo baš u Beogradu Prvom konferencijom nesvrstanih i neangažovanih zemalja, kojoj je predsedavao u to vreme poštovani državnik Josip Broz Tito.

Ideja o tome da se Srbija na neki način reaktivira u najvećoj asocijaciji zemalja okupljenih oko jednog političkog i ekonomskog programa poslednjih meseci u političkom je opticaju. O njoj je govoreno i na nedavnoj ambasadorskoj konferenciji, posle koje su u nekim novinama osvanuli tekstovi o tome kako se sigurno vraćamo među nesvrstane, pa da ćemo čak nastojati da budemo i domaćini poluvekovnog jubilarnog delovanja pokreta.

Ta ideja nije svugde dočekana sa aplauzima. Dileme koje su u tom kontekstu pomenute odnosile su se na pitanje nećemo li time skrenuti sa puta koji nas vodi ka našem strateškom cilju – integraciji u Evropsku uniju? Upućeni podsećaju da su se dve zemlje, Malta i Kipar, višedesenijski članovi Pokreta nesvrstanih zemalja (PNZ), tog članstva odrekli kad su im se otvorila vrata EU.

Šef naše diplomatije Vuk Jeremić u nedavnim izjavama donekle je precizirao šta je iza toga, rečima kako misli da će jedan od prioriteta naše spoljne politike biti „da probamo da konsolidujemo umnogome razgrađeni kapital iz vremena SFRJ, da ga ponovo složimo i da se vratimo na neke geografske prostore na kojima smo bili prisutni”. Naglasio je takođe da je u ovoj godini potrebno da pojačamo našu angažovanost u PNZ, ali i u drugim regionalnim grupama i inicijativama u kojima je Jugoslavija nekada imala značajan uticaj.

SAMIT ILI NEŠTO DRUGO: Detaljniji odgovor na pitanje šta u stvari želimo, potražili smo na nadležnom mestu, u Ministarstvu inostranih poslova. Funkcioner koji nas je „brifovao” o ovoj temi, po ustaljenoj diplomatskoj praksi želeo je da ostane anoniman, ali je u objašnjenjima bio sasvim precizan.

Odmah je otklonio glavnu nedoumicu: „Ideja nije da ponovo postanemo članovi Pokreta nesvrstanih. Mi smo u statusu posmatrača i želimo da taj status zadržimo. Ali ono što nam je svakako cilj, to je da Srbija produbi odnos sa Pokretom, sa nesvrstanim zemljama, i to na svim poljima – i političkom i ekonomskom i institucionalnom. U tom cilju, određene promene biće napravljene i u samom ministarstvu, one promene koje će odražavati naše opredeljenje, za tu produbljenu saradnju…”

(/slika2)Na naše pitanje da li je to u sukobu sa našim glavnim, evropskim prioritetom, odgovor je bio negativan. „Evropsko opredeljenje Srbije nikako ne može da bude dovedeno u pitanje jačim i produbljenijim odnosom sa PNZ. A, sa druge strane, saradnja sa asocijacijom koja okuplja toliko veliki broj zemalja, koja ima svoje sastanke i samite, koja ima svoje zajedničke poruke i koja unutar sebe ekonomski sarađuje, nikako ne može da bude u suprotnosti sa našim interesima.”

Da li zaista želimo da organizujemo samit i da li je to realan cilj? Odgovor je glasio da ćemo „pokušati” da iskoristimo jubilej i činjenicu da je sve počelo baš u Beogradu, iz ove perspektive daleke 1961. godine, uz napomenu da bi „za članice PNZ mogao da bude svojevrsni izazov da se samit ponovo održi na evropskom tlu”.

„Ali ono što neće biti jednostavno, to je da se za ulogu domaćina samita izbori zemlja koja je samo posmatrač u Pokretu. Mi zato i kažemo da ćemo pokušati da organizujemo nešto što će obeležiti 50-godišnji jubilej nesvrstanih, a da li će to biti samit ili nešto drugo, videćemo sa našim partnerima iz PNZ. U svakom slučaju na tome ćemo raditi aktivno, a o samoj realizaciji i mogućem ishodu još je rano da se govori. Tek smo na početku 2009, pa ima dosta vremena da se dođe do jasnog odgovora o tome šta će se u Beogradu dešavati pred kraj 2011.”

SARADNjA I NIŠTA VIŠE: Živorad Kovačević iz Evropskog pokreta, jedan od osnivača Foruma za međunarodne odnose koji je u prvim danima posle petooktobarskih promena učestvovao u trasiranju nove spoljnopolitičke strategije Srbije i donedavni predsednik Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova, ocenjuje pak da je do povećanog interesovanja za nesvrstane došlo u procesu našeg lobiranja u Ujedinjenim nacijama da se pitanje legalnosti kosovske nezavisnosti iznese pred Međunarodni sud pravde. U tome smo uspeli, upravo zahvaljujući tome što smo obezbedili dovoljan broj glasova nesvrstanih zemalja (53 nesvrstane zemlje su glasale za našu rezoluciju, a 12 je bilo uzdržano, što je u krajnjem ishodu omogućilo da rezolucija „prođe”).

„Mislim da ne treba da zapostavimo odnose sa njima – i tu se priča završava”, smatra Kovačević uz napomenu da to ne treba da uđe u naše spoljnopolitičke prioritete.

Sonja Liht, nova predsednica Spoljnopolitičkog saveta, kaže da u ovom konsultativnom telu, koje se inače sastaje samo nekoliko puta godišnje, nije raspravljano o tome, mada je, prilikom ocenjivanja diplomatskih aktivnosti tokom 2008, saradnja sa nesvrstanima pomenuta, naročito u kontekstu ubeđivanja Saveta bezbednosti i Generalne skupštine UN da se saglase sa našom inicijativom da se Međunarodni sud pravde pozabavi pravnim aspektima proglašenja nezavisnosti Kosova.

„Dobro je da uspostavljamo veze na sve četiri strane sveta, ali nisam razumela, niti je to rečeno, da ćemo se vratiti u Pokret”, kaže za „Politiku” Lihtova. „Naše glavno opredeljenje je članstvo u EU. Ni PNZ, uostalom, nije ono što je nekad bio: imao je veliki smisao dok su u svetu postojala dva bloka, a tog sveta više nema. Svet je danas multipolaran i to će biti u sve većoj meri. A u multipolarnom i globalizovanom svetu, teško je biti nesvrstan. Nesvrstan – u odnosu na koga?”.

(/slika3)Sonja Liht, ipak, ukazuje da među nesvrstanim zemljama ima onih koje mogu da budu naši značajni ekonomski partner: „Pametno je da budemo otvoreni i aktivni u saradnji sa svima i koristimo sve što možemo, pri čemu je naša istorija u Pokretu naša prednost... A samit u Beogradu – što da ne? To bi bila prilika da se bolje pozicioniramo u globalno političkoj areni”.

ALTERNATIVA – NE, KORISNA DOPUNA – DA: Jovan Ilić, diplomata u penziji i član Foruma za međunarodne odnose, krajem osamdesetih ministar savetnik u nesvrstanoj Indiji, takođe, ocenjuje da naše povećano interesovanje za nesvrstane ne predstavlja alternativu, već „korisnu dopunu utvrđenim prioritetima naše spoljne politike”. Zbog toga, po njegovom mišljenju, „ne postoji dilema EU ili nesvrstanost, pošto ta dva opredeljenja, bar do ulaska u EU, mogu biti i kompatibilna i korisna, i nama i našim evropskim partnerima... Sa PNZ iza sebe nećemo ni u čemu oslabiti, već ojačati naše opšte i pregovaračke pozicije prema OEBS-u i EU”.

Radoman Jović, takođe, diplomata u penziji, koji je kao ambasador u Harareu izbliza pratio delovanje nesvrstanih u poslehladnoratovskoj eri, ima, međutim, nešto drugačije mišljenje. „Srbiji, u uslovima kada je kao najznačajniji prioritet prihvatila integraciju u Evropu, oživljavanje političke saradnje sa nesvrstanima u institucionalnom smislu ne samo da nije potrebno, već može i da naškodi u više pravaca: da odvrati našu pažnju od EU, da podeli ionako podeljenu srpsku javnost, čime bi se Briselu poslao signal da se „hladimo” i okrećemo na drugu stranu. A koja bi to strana bila? Sve nesvrstane zemlje već su u nekim regionalnim ekonomskim grupacijama (ASEAN, Afrička unija, SARK). Prava mera našeg interesovanja za PNZ može da bude samo potvrđivanje našeg statusa posmatrača ili pak gosta.”

I za ambasadora Jovića ima smisla nastojati da se Srbija vrati na tržišta nesvrstanih, pogotovo u uslovima kada naši proizvodi nemaju prođu na probirljivim tržištima Zapada, ali to treba da bude dobro osmišljen sistemski pristup, a ne neka kampanja.

---------------------------------------------------

Članovi, posmatrači, gosti

Pokret nesvrstanih, čiji je prethodni samit održan 2006. na Kubi, ima 118 punopravnih članova, među kojima su i dve zemlje koje su u hladnoratovskom periodu bile deo Sovjetskog Saveza Belorusija i Turkmenistan. Od bivših jugoslovenskih republika, posmatrači su BiH, Hrvatska, Crna Gora i Srbija. Posmatrački status imaju i Kina, Meksiko, Brazil i Ukrajina. Slovenija je od osamostaljenja u PNZ bila samo kao gost.

--------------------------------------------------

Nismo nikad isključeni

SFRJ je, uoči raspada, bila prva zemlja koja je po drugi put bila domaćin samita 1989. u Beogradu. Pošto je tada funkcionisao sistem rotirajućeg šefa države, Pokretu su naizmenično predsedavala čak petorica naših predsednika: Janez Drnovšek, Borisav Jović, Stipe Mesić, Branko Kostić i Dobrica Ćosić.

SFRJ, odnosno država naslednica, SRJ nikad nije zvanično isključena iz PNZ, ali je naše članstvo, raznim diplomatskim manevrima, prvo zamrznuto, pa suspendovano, a onda tiho (samo)eliminisano, u procesu koji je počeo na samitu u Džakarti 1992, na koji tadašnji predsednik Dobrica Ćosić nije išao.

----------------------------------------------

Principi i ciljevi

Na svakom samitu PNZ u završnoj deklaraciji reafirmiše i donekle redefiniše svoja programska polazišta, principe i ciljeve. Tako se u dokumentu iz Havane, 2006, navodi da Pokret na političkom nivou „promoviše cilj stvaranja multipolarnog svetskog poretka zasnovanog na uvažavanju primene principa međunarodnog prava i Povelje UN, kao i jačanja multilateralizma”. Naglašava se, takođe, da je Pokret i danas efektivan i validan, uz „čvrsto uverenje da odsustvo dva suprotstavljena bloka ne umanjuje potrebu da se PNZ ojača kao mehanizam za koordinaciju, podršku, zastupanje i odbranu interesa i prioriteta svojih članova...”.

-------------------------------------------

Odbijena pomoć

Radoman Jović nam je ispričao zanimljivu epizodu neuspelog pokušaja PNZ da pomogne u sprečavanju raspada SFRJ. Na ministarskoj konferenciji u Akri (Gana), tadašnji ministar inostranih poslova Zimbabvea, po nalogu Mugabea i u dogovoru sa nekoliko šefova država, želeo je da predloži rezoluciju kojom bi takozvani Komitet prijatelja Jugoslavije, sastavljen od predsednika dotadašnjih domaćina samita, razgovarao sa rukovodstvom SFRJ i predložio mere za očuvanje jedinstva države. Tome se, međutim, energično suprotstavio tadašnji sekretar SMIP-a (ministar inostranih poslova) Budimir Lončar, sa porukom da je problem SFRJ evropski problem i da će ga rešiti Evropa.

I rešila ga je, znamo kako.