Човек гвоздених живаца

„Само ми је довољно за живот: кош у Мексику и Бари са Црвеном звездом у фудбалу. Имати у два таква спорта таква два тренутка је довољно за сто живота!”

Овом изјавом закључен је један од најемотивнијих интервјуа које је аутор овог текста водио у својој новинарској каријери, а у питању је разговор са Владимиром Цветковићем (1941–2026), који нас је прекјуче напустио у 85. години. Тешко је пронаћи личност у историји спорта која је у фудбалу и кошарци доживела два таква тренутка, један као спортиста – да буде јунак полуфинала Олимпијских игара (1968); други као функционер – да створи услове за историјски успех фудбалера Црвене звезде, титулу европског првака (1991).

Пут до таквих висина био је поплочан разним изазовима, почев од раног детињства.

Са 14 година, у родној Лозници, имао је тежак прелом руке, па је кошарка ушла у његов живот не као љубав и разонода, већ као природан избор за опоравак. Почео је да је игра на почетку гимназије, а већ после матуре био је у Црвеној звезди, у коју га је довео тадашњи њен тренер Александар Гец. Потписао је за њу 1. јуна 1959. и остао јој веран до краја каријере, пуних 13 година, ушавши у анале као њен најбољи стрелац свих времена.

Идол му је био Радивој Кораћ Жућко (1938–1969), и као играч и као интелектуалац који је сматрао да спортски успон нема смисла уколико га не прати и културно уздизање. Како је истицао, имао је ту велику срећу и привилегију да игра против Кораћа, затим да надмаши неке његове рекорде, па да му буде саиграч и пријатељ; али и ту велику несрећу да му буде последња стража (био је један од играча који су носили ковчег на Кораћевој сахрани 1969).

– Када сам почињао, да ми је неко понудио да имам заједничку слику са Кораћем са његовим потписом и да истог тренутка престанем да играм, одмах бих то урадио. Данас бих ту слику вероватно држао на почасном месту у свом стану… – рекао је Цветковић у једном од многих разговора које смо водили с њим.

За репрезентацију је дебитовао са непуне 22 године у Рио де Жанеиру 1963, када је Југославија освојила своју прву медаљу на светским првенствима (сребро) и када је први пут савладала селекције САД и Совјетског Савеза. Два пута је учествовао на Олимпијским играма (Токио 1964, Мексико Сити 1968). Имао је четири медаље на највећим такмичењима, све четири сребрне: на светским првенствима у Рио де Жанеиру 1963. и Монтевидеу 1967, Олимпијским играма у Мексику 1968. и на Европском првенству у Италији 1969. Одиграо је 141 утакмицу за репрезентацију Југославије и постигао 1.276 поена.

Водио је Црвену звезду до њених првих титула (1969, 1972) после сушних 14 година („црвено-бели” су освојили десет узастопних шампионата 1946–55) и био капитен таквим играчима као што су били Славнић, Симоновић, Капичић, Ракочевић, Лазаревић, Сарјановић… Његов допринос Звездином повратку на врх био је немерљив. Каријеру је завршио као дипломирани економиста, са пехаром „Политике” намењеном државном прваку, 1972. Звезда је до те титуле стигла после чувене мајсторице са Југопластиком (Сплитом) у Љубљани, одлученој у продужетку. Био је први капитен који је подигао „Политикин” пехар (додељивао се од 1972. до 1991).

Круна његове кошаркашке каријере у репрезентацији биле су Олимпијске игре у Мексику 1968. Тада је у полуфиналу против Совјетског Савеза погодио два слободна бацања којима је осигурао Југославији прву олимпијску медаљу (сребро). Седам секунди пре краја, при вођству „плавих” 61:60, Цветковић је после фаула, који је направио Вољнов, погодио оба „пенала” (63:60). Да не би ризиковали да направе фаул и тако противнику пруже било какву шансу, југословенски играчи су у договору са селектором Ранком Жеравицом пустили Сергеја Белова да прође до коша и на секунд до истека времена постави коначан резултат – 63:62.

– Кад се нешто тако деси и кад милион пута то причате, више не знате шта је стварност, а шта није. Знам само да је у моменту кад сам фаулиран, кад је требало да шутирам пенале, Ранко Жеравица затражио тајм-аут. Рекао је:. „Само мирно, Цвеле ће да убаци.” Мени је касније новинар „Политике” Миро Радојчић причао, пошто је седео иза наше клупе, да је рекао Ранку: „Где на овом бледоликом пенал?!” Он је мислио да сам ја блед од страха. Не, ја сам такав тен имао. Он је мени причао да је њему Ранко рекао: „То је наша срећа.” Памтим и то да је „Тајмс” написао да сам човек гвоздених живаца – казао нам је Цветковић о том тренутку из Мексика.

Љубитељи фудбала памтиће га по ономе што је урадио као генерални секретар Фудбалског клуба Црвена звезда, имајући у виду то да је клуб у његово време, за 18 и по година, освојио 18 трофеја, међу њима и Лигу шампиона 1991.

Био је мудар руководилац (данас би рекли – менаџер) који је умео да сагледа све аспекте спорта и да „црвено-белима” обезбеди разне повластице у годинама када је заједно са директором клуба Драганом Џајићем поставио смео циљ – освајање Купа шампиона (Лиге шампиона). Имао је ауторитет и ван спортског терена и ван наше земље, био је идеалан спој економисте и дипломате, што је било изузетно важно за тако велике амбиције. Говорио је да је тих година, док се стварала европска Звезда, њена управа била јача од југословенске Владе.

Није тешко закључити да је у таквој Звездиној влади управо он био њен премијер.