Олако схваћено насиље

Алекса Јанковић данас би имао 29 година да није трагично изгубио живот пре петнаест година, 10. маја 2011.

После више месеци физичког и вербалног злостављања које је трпео од неколико вршњака у нишкој Основној школи „Сретен Младеновић Мика” Алекса је, у четрнаестој години живота (рођен 20. марта 1997. године), починио суицид скоком са трећег спрата зграде у којој је живео.

Иако је више пута имао и физичке и психичке последице – потрес мозга, ногу у гипсу, психијатријску дијагнозу „посттрауматски синдром”, школа ништа није предузела да спречи вршњачко насиље. О бизарности овог случаја говори и податак да је Алекса, као одличан ђак, имао закључену оцену из владања „добар 3” док је малолетницима који су га злостављали владање оцењено „одличан 5”.

Прекршајни суд у Нишу у јуну 2012. године изрекао је максималне законске казне нишкој Основној школи и некадашњој директорки Сузани Поповић Ицковски јер нису предузели прописане мере за спречавање дуготрајног и бруталног вршњачког насиља. Школа је кажњена са 500.000 динара, а тадашња директорка са 50.000 динара зато што су, како је наведено, прекршили Закон о основама система образовања и васпитања и Закон о прекршајима – реч је о првостепеној пресуди.

Према наводима ове пресуде, школа и директорка криви су јер су у школској 2010/2011. у периоду од 20.10. 2010. до 10. маја 2011. пропуштањем дужног надзора – иако су били свесни да њиховим нечињењем може наступити забрањена последица, али су олако држали да неће наступити, нису благовремено предузели и одговарајуће мере прописане правилником о протоколу поступања у установи у одговору за насиље, злостављање и занемаривање, које се предузимају у случајевима повреде забране насиља, злостављања и занемаривања.

Алексин отац Бојан Јанковић рекао је за наш лист да се, као породица, труде да буду добро и да је, заједно са супругом, усмерен на живот и одрастање две ћерке, Алексиних сестара.

„Прошло је 15 година, а нама је с годинама све теже да о томе поново причамо”, истакао је Бојан.

Говорећи о сину присетио се да је Алекса рођен крајем деведесетих година, што није представљало баш срећно време.

„Санкције, криза, ратови и бомбардовање... Прве речи су му, поред мама и тата биле и „пуца” мислећи на бомбе НАТО-а. Наравно, за нас је он био центар света. Како је растао постао је радознао, све га је занимало, музика коју мама и тата слушају, која је била необична за руралну средину која га је и убила, волео је игрице, двориште, другаре... Волео је добре патике, и ту не могу да се не сетим његове разредне која је, после неколико напада на Алексу рекла, парафразираћу – видим ја како се он облачи, то смета некој деци овде.

Спорт је, казао је Бојан, ипак био на врху те листе Алексиних интересовања.

„Спорт је највише волео, тренирао је одбојку, а касније кошарку, волео је фудбал… Био је добар голман. Навијао је за Раднички и Црвену Звезду, као прадеда, деда, ујак и ја.”

На питање „шта ће бити када порасте”, говорио је пилот.

„Деда Миле који је био познати ТВ механичар у Нишу научио га је, већ у другом или трећем разреду, све делове телевизора и како да по бојама отпорника види и од колико је ома. Сећам се да се отац тада шалио са мном – кад већ ти ниси хтео, ево ми га наследник! Други деда Ратко научио га је да вози трактор. Наравно, било је довољно да два или три пута дође код мене на аеродром и да сва машта и ’планови’ једног клинца занемаре претходно и буду усмерени на авионе и хеликоптере. Желео је да буде пилот, до последњег дана”, рекао је Бојан за наш лист.

Ту жељу и све друге снове спречило је насиље којем је био изложен.

О детаљима насиља и тортури коју је дете преживело нисмо разговарали с нашим саговорником из поштовања према Алекси и како рана, која никада неће зарасти, тим сећањима не би била продубљена.

Коментаришући читав исход, Бојан Јанковић је рекао:

„Тројицу од њих седморице, Виши суд у Нишу осудио је ’максималним’ казнама, односно васпитним мерама, које су познатије као укор суда, пошто нису имали ни 15 година. Један малолетник који је имао навршених 15 година у тренутку вршења дела добио је другачију казну – праћење ЦЗСР-а у трајању два пута по шест месеци. Одговорни у школи (директорка, психолог, разредна и двоје наставника) који су чињенично и неспорно у два судска одвојена спора, пресудом Прекршајног суда 2012. године и Основног суда у Нишу (2014/15) су осуђени збирно 2.500.000 динара. То је плаћено из буџета свих грађана наше земље, да парадокс буде већи и од нас, Алексиних родитеља! Просветна инспекција, али и заштитник грађана су утврдили низ пропуста и заташкавања. У ревизији случаја Алексе Јанковића 2017. године, по налогу тадашњег председника Владе Александра Вучића, а на жалбу односно протест нас као родитеља, утврђено је ванредном контролом Републичке просветне инспекције да је школа свесно занемаривала насиље, што је директно довело до застарелости дисциплинских поступака против одговорних лица, поименце наводећи ко је заташкавао из школе „Сретен Младеновић Мика” и Школске управе Ниш. Завршно са тадашњим министром Жарком Обрадовићем, који је имао сва овлашћења да покрене дисциплинске поступке, а није, нарочито после судских пресуда. Сви они су у међувремену аванзовали или несметано наставили са радом у школству Републике Србије”, нагласио је Алексин тата.

Сахрањен је са пилотском кацигом и недосањаним сновима, а породици до данас остаје само сећање, али и болно питање ко би Алекса био данас.

„Размишљам какав би његов живот био данас да је постојала адекватна подршка система и да је свако у том ланцу радио свој посао, почев од мене који Алексу није успео да спасе. Трудим се да о томе не размишљам често, јер би ме такво размишљање убило, а морам да живим и борим се за своју породицу”, закључио је Бојан Јанковић.