Olako shvaćeno nasilje

Aleksa Janković danas bi imao 29 godina da nije tragično izgubio život pre petnaest godina, 10. maja 2011.

Posle više meseci fizičkog i verbalnog zlostavljanja koje je trpeo od nekoliko vršnjaka u niškoj Osnovnoj školi „Sreten Mladenović Mika” Aleksa je, u četrnaestoj godini života (rođen 20. marta 1997. godine), počinio suicid skokom sa trećeg sprata zgrade u kojoj je živeo.

Iako je više puta imao i fizičke i psihičke posledice – potres mozga, nogu u gipsu, psihijatrijsku dijagnozu „posttraumatski sindrom”, škola ništa nije preduzela da spreči vršnjačko nasilje. O bizarnosti ovog slučaja govori i podatak da je Aleksa, kao odličan đak, imao zaključenu ocenu iz vladanja „dobar 3” dok je maloletnicima koji su ga zlostavljali vladanje ocenjeno „odličan 5”.

Prekršajni sud u Nišu u junu 2012. godine izrekao je maksimalne zakonske kazne niškoj Osnovnoj školi i nekadašnjoj direktorki Suzani Popović Ickovski jer nisu preduzeli propisane mere za sprečavanje dugotrajnog i brutalnog vršnjačkog nasilja. Škola je kažnjena sa 500.000 dinara, a tadašnja direktorka sa 50.000 dinara zato što su, kako je navedeno, prekršili Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o prekršajima – reč je o prvostepenoj presudi.

Prema navodima ove presude, škola i direktorka krivi su jer su u školskoj 2010/2011. u periodu od 20.10. 2010. do 10. maja 2011. propuštanjem dužnog nadzora – iako su bili svesni da njihovim nečinjenjem može nastupiti zabranjena posledica, ali su olako držali da neće nastupiti, nisu blagovremeno preduzeli i odgovarajuće mere propisane pravilnikom o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru za nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje, koje se preduzimaju u slučajevima povrede zabrane nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.

Aleksin otac Bojan Janković rekao je za naš list da se, kao porodica, trude da budu dobro i da je, zajedno sa suprugom, usmeren na život i odrastanje dve ćerke, Aleksinih sestara.

„Prošlo je 15 godina, a nama je s godinama sve teže da o tome ponovo pričamo”, istakao je Bojan.

Govoreći o sinu prisetio se da je Aleksa rođen krajem devedesetih godina, što nije predstavljalo baš srećno vreme.

„Sankcije, kriza, ratovi i bombardovanje... Prve reči su mu, pored mama i tata bile i „puca” misleći na bombe NATO-a. Naravno, za nas je on bio centar sveta. Kako je rastao postao je radoznao, sve ga je zanimalo, muzika koju mama i tata slušaju, koja je bila neobična za ruralnu sredinu koja ga je i ubila, voleo je igrice, dvorište, drugare... Voleo je dobre patike, i tu ne mogu da se ne setim njegove razredne koja je, posle nekoliko napada na Aleksu rekla, parafraziraću – vidim ja kako se on oblači, to smeta nekoj deci ovde.

Sport je, kazao je Bojan, ipak bio na vrhu te liste Aleksinih interesovanja.

„Sport je najviše voleo, trenirao je odbojku, a kasnije košarku, voleo je fudbal… Bio je dobar golman. Navijao je za Radnički i Crvenu Zvezdu, kao pradeda, deda, ujak i ja.”

Na pitanje „šta će biti kada poraste”, govorio je pilot.

„Deda Mile koji je bio poznati TV mehaničar u Nišu naučio ga je, već u drugom ili trećem razredu, sve delove televizora i kako da po bojama otpornika vidi i od koliko je oma. Sećam se da se otac tada šalio sa mnom – kad već ti nisi hteo, evo mi ga naslednik! Drugi deda Ratko naučio ga je da vozi traktor. Naravno, bilo je dovoljno da dva ili tri puta dođe kod mene na aerodrom i da sva mašta i ’planovi’ jednog klinca zanemare prethodno i budu usmereni na avione i helikoptere. Želeo je da bude pilot, do poslednjeg dana”, rekao je Bojan za naš list.

Tu želju i sve druge snove sprečilo je nasilje kojem je bio izložen.

O detaljima nasilja i torturi koju je dete preživelo nismo razgovarali s našim sagovornikom iz poštovanja prema Aleksi i kako rana, koja nikada neće zarasti, tim sećanjima ne bi bila produbljena.

Komentarišući čitav ishod, Bojan Janković je rekao:

„Trojicu od njih sedmorice, Viši sud u Nišu osudio je ’maksimalnim’ kaznama, odnosno vaspitnim merama, koje su poznatije kao ukor suda, pošto nisu imali ni 15 godina. Jedan maloletnik koji je imao navršenih 15 godina u trenutku vršenja dela dobio je drugačiju kaznu – praćenje CZSR-a u trajanju dva puta po šest meseci. Odgovorni u školi (direktorka, psiholog, razredna i dvoje nastavnika) koji su činjenično i nesporno u dva sudska odvojena spora, presudom Prekršajnog suda 2012. godine i Osnovnog suda u Nišu (2014/15) su osuđeni zbirno 2.500.000 dinara. To je plaćeno iz budžeta svih građana naše zemlje, da paradoks bude veći i od nas, Aleksinih roditelja! Prosvetna inspekcija, ali i zaštitnik građana su utvrdili niz propusta i zataškavanja. U reviziji slučaja Alekse Jankovića 2017. godine, po nalogu tadašnjeg predsednika Vlade Aleksandra Vučića, a na žalbu odnosno protest nas kao roditelja, utvrđeno je vanrednom kontrolom Republičke prosvetne inspekcije da je škola svesno zanemarivala nasilje, što je direktno dovelo do zastarelosti disciplinskih postupaka protiv odgovornih lica, poimence navodeći ko je zataškavao iz škole „Sreten Mladenović Mika” i Školske uprave Niš. Završno sa tadašnjim ministrom Žarkom Obradovićem, koji je imao sva ovlašćenja da pokrene disciplinske postupke, a nije, naročito posle sudskih presuda. Svi oni su u međuvremenu avanzovali ili nesmetano nastavili sa radom u školstvu Republike Srbije”, naglasio je Aleksin tata.

Sahranjen je sa pilotskom kacigom i nedosanjanim snovima, a porodici do danas ostaje samo sećanje, ali i bolno pitanje ko bi Aleksa bio danas.

„Razmišljam kakav bi njegov život bio danas da je postojala adekvatna podrška sistema i da je svako u tom lancu radio svoj posao, počev od mene koji Aleksu nije uspeo da spase. Trudim se da o tome ne razmišljam često, jer bi me takvo razmišljanje ubilo, a moram da živim i borim se za svoju porodicu”, zaključio je Bojan Janković.