Девизне обавезе звоне на узбуну

Србија ће се ове године суочити са још већом разликом између потребних и расположивих девиза него прошле године. Тај минус прошле године био је 2,3 милијарде долара. Зато што пре треба да замолимо ММФ да нам одобри максимални износ кредита, око две милијарде долара. Бојим се, међутим, да ни та сума, чак и да је добијемо, неће бити довољна за све што нас ове године чека – укупан платни дефицит од око седам милијарди долара према свету, доспели страни дугови око пет, плус стара девизна штедња према нашим грађанима, каже проф. др Млађен Ковачевић за наш лист.

Он подсећа да смо 2006. завршили са девизним суфицитом од 5,4, већ 2007. са 1,2, а прошлу годину са дефицитом од 2,3 милијарде долара.

– Зато страхујем да ова година не буде много рђавија од минуле.

Дакле, треба се снаћи за најмање 12 милијарди долара. Прибојавам се да ћемо бити принуђени да у још већој мери трошимо девизне резерве. То је највећи разлог због чега стално упозоравам колико је економски и друштвено нерационална продаја девиза ради очувања стабилности валутног курса – указује Ковачевић.

Покренуте и најављене меревладе и НБС, по њему,за сада не обећавају веће резултате. Њихов кратак домет званичници ће правдати негативним ефектима светске економске кризе. У том контексту су и оцене о значају споразума са ММФ и његовим, наводно, позитивним ефектима по девизну ситуацију и привреду земље у целини, зашта, апсолутно нема основе, тврди наш саговорник.

– Сваки споразум са ММФ, поготову ако га има земља са таквом екстремно тешком девизном перспективом, као што је случај са нама, подразумева прихватање свих „сугестија” те институције. Проблем је, међутим, што модел реформи и економске политике који форсира ММФ и која се заснива на екстремном неолиберализму, има врло озбиљну конструкциону грешку која је довела до привредног слома Мексика (средином деведесетих прошлог века), Русије (1998) и Аргентине (2001). Тај концепт је наметнут и нама 2001. Углавном смо га доследно спроводили, а последица је огроман спољнотрговински дефицит, великиминус текућег платног биланса, висок спољни дуг, анемична, неконкурентна привреда која је драматично повећала своју увозну зависност, незапосленост, суморна перспектива – упозорава овај одличан зналац стања наших економско-финансијских односа са иностранством.

Србија се, по Ковачевићу, налази између „чекића и наковња”. Ако прихвати „сугестије” ММФ, само ће упадати у све дубљу економску и дужничку кризу. Ако их их одбаци – прете јој економска и девизна криза драматичних размера.

Због свега наведеног, сматра Ковачевић, јасно је да су концепт реформи и мера економске политике, који се примењују од 2001. до данас, морали иматирђаве економске и социјалне последице које ћемо жестоко осећати у овој и наредним годинама. Крајње је време, каже, да се садашњи протагонисти економске политике након осам година потпуно повуку и да се на њиховим местима нађу, не политички подобни, већ заиста стручни људи који имају неоспоран ауторитет у својој бранши и привреди Србије.

С. Костић

------------------------------------------------

Много потрошених пара

Од јануара 2001, па закључно са крајем децембра 2008. Србија је узела нових дугорочних и краткорочних кредита у износу од чак 30,7 милијарди долара. За главницу и камате дала је 11,3 милијарде долара. Дакле, нето задуживање било је 19,4милијарде долара. Када се на ту суму додају пристигле дознаке наших људи из света од 22,8, потом директне стране инвестиције од 13,7 и портфолио улагања од 1,2 милијарде долара, долазимо до нето девизног прилива од око 57,2 милијарде долара. Те смо паре, наглашава др Ковачевић, потрошили а нисмо се баш развили. Да не спомиње, каже, максимално избегавање државе да сервисира своје обавезе по основу неминовне денационализације, осетнијег враћања старе девизне штедње и сервисирања нерегулисаног спољног дуга. Као последицу имамо енормну прецењеност динара у односу на евро или долар, али и друге важније валуте.