Омча шарених оковратника

Неодвојиво од осталих битних аспеката друштвене реалности, поље деловања институција културе само на посебан начин одражава и наше актуелно стање кризе. Због наше зависности од глобалних кретања, она је сваким даном све израженија па и предузете мере за њено ублажавање и отклањање треба сагледати у оквиру последица неадекватних поступака учињених последњих година, које нашој кризи дају одређену специфичност.

Иако живимо у перманентној и свеобухватној кризи у последње две деценије, повремени позитивни учинци настојања да се стање поправи и уведу ред, дисциплина и одговорност осенчени су лошим партократским поступцима са чијим се негативним импликацијама управо суочавамо. Врх те сенке представља увећана државна администрација. Од демократских промена 2000. године до данас она је утростручена, а број од око 28.000 запослених у државној управи сврстава Србију на прво место у региону. Министарства су увећана државним секретарима, саветницима, помоћницима, заменицима, посебним саветницима, разним стручњацима, секретарицама, пратећим помоћним особљем. Тиме, наравно, службе нису постале професионалније и оперативније већ само гломазније и неефикасније. Чланови странака које су освојиле власт добили су своја места потврђујући још једном истину да је овде најуносније бавити се политиком и имати партијску књижицу.

Партијска и лична корист се остварује на рачун општих интереса јер бројност административног особља, означеног називом бели оковратници, постала је омча у којој и сама држава све теже дише. То отежано дисање и гушење је изражено и у установама културе којима све више недостају средстава за одговарајуће програмске активности. Међутим, недостатак пара за програме не угрожава и запослене у тим институцијама, чији је број енормно увећан управо у периоду од извршених демократских промена до данас.

Показало се да су, осим државне администрације, и библиотеке, музеји, домови културе и културни центри веома погодна места за намиривање партијских рачуна у вишестраначкој комбинаторици. Упркос већ постојећим систематизацијама, везаним за предвиђено обављање планираних послова, дуплирала су се постојећа и отварала нова радна места за секретаре, уреднике, аниматоре, организаторе, референте, менаџере, дизајнере, техничке секретаре, пи-аре, саветнике, главне организаторе. Готово свака нова гарнитура власти започињала је свој тријумфални ход кроз институције културе, исказујући инвентивност у измишљању нових а, у суштини, фиктивних радних места за упошљавање и збрињавање својих људи. Иако су истовремено пропадали читави индустријски комплекси, број запослених у култури се перманентно повећавао.

Прекобројни су постајали у нашим условима сувишни службеници због којих су културне институције постале гломазне и неефикасне. Та нова културна бирократија не одликује се више белим већ оковратницима различитих облика и боја, али њихова фиктивна и сувишна радна места представљају исти баласт који неумољиво стеже омчу око врата институција које нису жртве лоше културне политике, јер такве политике није ни било, већ предоминације и бахатости егоистичне власти која је од културних стварала социјалне установе. Често се показује да су носиоци власти изнад закона али су, управо и непоштовањем и разарањем институција овог друштва, испод културе. Без обзира на то да ли се чине свесно или несвесно, грешке и лоши поступци имају исте последице, а некултурни однос се најјасније испољава у незавидном стању наших установа културе.

Данас изгледа парадоксално да су запослени у тим установама повлашћени јер се не поставља питање критеријума и стандарда њиховог рада. Истовремено, када су, на пример, запосленима у здравству и образовању високо нормиране радне обавезе, уредници у појединим установама културе годишње организују по неколико трибина или у оквиру импровизоване издавачке активности уреде неколико брошура. Када се, повремено, у јавности постави питање њиховог симболичног учинка за сигурне и солидне плате, онда као одговор стиже информација да за програме нема средстава. То је несумњиво тачно али, када нема пара за основну активност, зашто се финансирају бројна радна места оних који само долазе на посао? Поставља се, дакле, питање рационализације тих институција и болног суочавања са чињеницом да се сходно нашим условима, ипак, одвајају велика средства за културу. Међутим, ефекат тих улога је мали, а да ли ће тако бити и убудуће зависи од тога да ли ће се наставити постојећа инерција и дозволити да културу и даље једу скакавци.