Афера РИК и борба против корупције

Колико год је добро што се у Србији отварају важне теме за борбу против корупције, толико је лоше што дискусија оде у погрешном правцу, па тако изгубимо и шансу да се проблем реши. „Афера РИК” је згодна да се на једном примеру увиди неколико суштинских проблема који се не решавају, због чега Србија никако не може да направи крупан искорак у борби против корупције.

Висина примања: „Афера РИК” је почела објављивањем података о примањима чланова овог органа у 2008, уз оцену да су износи превелики. Исправна је критика начина одређивања накнада. Нико не може бити објективан у својој ствари и требало је тражити одобрење неког другог органа. Исти проблем смо имали и код јавних предузећа. С друге стране, критике на рачун висина надокнада су биле засноване само на личним утисцима. Сасвим је могуће да су многи у РИК-у „зарадили сваки динар” (или да неки други нису), али је неозбиљно о томе судити, а поготово позивати на враћање новца а да се зараде не упореде са уложеним радом, задацима и постигнугим резултатима. Међутим, ту долазимо до другог проблема – недовољне јавности података, како о раду тако и о примањима.

Јавност података: РИК објављује записнике са седница, прописе, листу чланова и друго. Међутим, на интернет страници нема података о исплаћеним средствима нити одлуке на основу које се исплате врше. Нема ни информатора о раду, који сваки државни орган мора да објави. Истина, РИК нема „свој” буџет, нити своју службу, већ се трошкови исплаћују са раздела Народне скупштине. Како год било, сасвим је сигурно да афера не би добила ове размере да су подаци били редовно доступни. Овај закључак важи и за друге афере сличног типа (нпр. код јавних предузећа).

Сукоб интереса: Околност да су чланови РИК-а такође на другим јавним функцијама није уопште нова појава. Зато је и необично што се сада овај проблем везује само за две чланице, када су у РИК-у одувек седели и људи који су на функцијама у разним другим органима власти. Одбор за решавање о сукобу интереса је 10. 10. 2007. заузео правни став да је чланство у РИК-у јавна функција, и да они који је врше не могу обављати неку другу осим уз одобрење Народне скупштине. Да је више учињено на промоцији тог правног става и разрешењу са неспојивих функција, сада бисмо имали један разлог за аферу мање. Међутим, од формалне стране приче (да ли неко сме да „седи на две столице”) важније је утврдити да ли је неко „даноноћно радио у РИК-у” и обављао квалитетно други важан јавни посао.

Оставке или разрешења: У јавности се оставка сматра неком полусанкцијом. Услед тога, онај ко је поднесе као да „признаје кривицу”, која није мериторно утврђена. Од тога нема баш никакве користи за будућност. Ако постоји сумња да је неко погрешио, онда треба утврдити одговорност у поступку за разрешење тог функционера. Оставку има смисла тражити само од оних функционера који се не могу разрешити или опозвати (нпр. народни посланици).

Обављање задатака: Најгора ствар коју нека институција или функционер може да учини јесте да не испуни своје законске дужности или да то не учини довољно квалитетно. РИК је успешно спровео неколико републичких избора, што је био огроман и тежак задатак. Међутим, РИК је такође морао да провери тачност и потпуност података о финансирању многобројних изборних кампања, а та важна обавеза је неквалитетно испуњавана у прошлости и потпуно занемарена након мајских избора 2008. Однос РИК-а према том послу је био сасвим довољан разлог за утврђивање одговорности и разрешење чланова.

Што је речено за РИК, важи за сваку јавну институцију. Све док се резултати рада не ставе у први план, уместо напретка у борби против корупције и напретка земље уопште, исцрпљиваћемо се у јаловим расправама у којима су маркетиншки ефекти и политичке импликације афера важнији од остваривања јавног интереса.

програмски директор ,,Транспарентност Србија”