Afera RIK i borba protiv korupcije

Koliko god je dobro što se u Srbiji otvaraju važne teme za borbu protiv korupcije, toliko je loše što diskusija ode u pogrešnom pravcu, pa tako izgubimo i šansu da se problem reši. „Afera RIK” je zgodna da se na jednom primeru uvidi nekoliko suštinskih problema koji se ne rešavaju, zbog čega Srbija nikako ne može da napravi krupan iskorak u borbi protiv korupcije.

Visina primanja: „Afera RIK” je počela objavljivanjem podataka o primanjima članova ovog organa u 2008, uz ocenu da su iznosi preveliki. Ispravna je kritika načina određivanja naknada. Niko ne može biti objektivan u svojoj stvari i trebalo je tražiti odobrenje nekog drugog organa. Isti problem smo imali i kod javnih preduzeća. S druge strane, kritike na račun visina nadoknada su bile zasnovane samo na ličnim utiscima. Sasvim je moguće da su mnogi u RIK-u „zaradili svaki dinar” (ili da neki drugi nisu), ali je neozbiljno o tome suditi, a pogotovo pozivati na vraćanje novca a da se zarade ne uporede sa uloženim radom, zadacima i postignugim rezultatima. Međutim, tu dolazimo do drugog problema – nedovoljne javnosti podataka, kako o radu tako i o primanjima.

Javnost podataka: RIK objavljuje zapisnike sa sednica, propise, listu članova i drugo. Međutim, na internet stranici nema podataka o isplaćenim sredstvima niti odluke na osnovu koje se isplate vrše. Nema ni informatora o radu, koji svaki državni organ mora da objavi. Istina, RIK nema „svoj” budžet, niti svoju službu, već se troškovi isplaćuju sa razdela Narodne skupštine. Kako god bilo, sasvim je sigurno da afera ne bi dobila ove razmere da su podaci bili redovno dostupni. Ovaj zaključak važi i za druge afere sličnog tipa (npr. kod javnih preduzeća).

Sukob interesa: Okolnost da su članovi RIK-a takođe na drugim javnim funkcijama nije uopšte nova pojava. Zato je i neobično što se sada ovaj problem vezuje samo za dve članice, kada su u RIK-u oduvek sedeli i ljudi koji su na funkcijama u raznim drugim organima vlasti. Odbor za rešavanje o sukobu interesa je 10. 10. 2007. zauzeo pravni stav da je članstvo u RIK-u javna funkcija, i da oni koji je vrše ne mogu obavljati neku drugu osim uz odobrenje Narodne skupštine. Da je više učinjeno na promociji tog pravnog stava i razrešenju sa nespojivih funkcija, sada bismo imali jedan razlog za aferu manje. Međutim, od formalne strane priče (da li neko sme da „sedi na dve stolice”) važnije je utvrditi da li je neko „danonoćno radio u RIK-u” i obavljao kvalitetno drugi važan javni posao.

Ostavke ili razrešenja: U javnosti se ostavka smatra nekom polusankcijom. Usled toga, onaj ko je podnese kao da „priznaje krivicu”, koja nije meritorno utvrđena. Od toga nema baš nikakve koristi za budućnost. Ako postoji sumnja da je neko pogrešio, onda treba utvrditi odgovornost u postupku za razrešenje tog funkcionera. Ostavku ima smisla tražiti samo od onih funkcionera koji se ne mogu razrešiti ili opozvati (npr. narodni poslanici).

Obavljanje zadataka: Najgora stvar koju neka institucija ili funkcioner može da učini jeste da ne ispuni svoje zakonske dužnosti ili da to ne učini dovoljno kvalitetno. RIK je uspešno sproveo nekoliko republičkih izbora, što je bio ogroman i težak zadatak. Međutim, RIK je takođe morao da proveri tačnost i potpunost podataka o finansiranju mnogobrojnih izbornih kampanja, a ta važna obaveza je nekvalitetno ispunjavana u prošlosti i potpuno zanemarena nakon majskih izbora 2008. Odnos RIK-a prema tom poslu je bio sasvim dovoljan razlog za utvrđivanje odgovornosti i razrešenje članova.

Što je rečeno za RIK, važi za svaku javnu instituciju. Sve dok se rezultati rada ne stave u prvi plan, umesto napretka u borbi protiv korupcije i napretka zemlje uopšte, iscrpljivaćemo se u jalovim raspravama u kojima su marketinški efekti i političke implikacije afera važniji od ostvarivanja javnog interesa.

programski direktor ,,Transparentnost Srbija”