Свет необичног звука

Како се пласира музика наших најбољих композитора и како она живи у иностранству, када није довољно позната ни у нашој средини, покушао је да одговори последњи концерт БКО „Љубица Марић”. Бирајући програм састављен од дела источноевропских композитора Ерки Свен Тира, Арва Перта и Хенрика Горецког, и директно га сучељавајући са стваралаштвом Александра Обрадовића, публици је понуђен увид у савремену музику познатих, чак популарних страних аутора различитих стваралачких поетика, али истог, високопрофесионалног нивоа и варијабилне инвенције.

Чак три дела нашег композитора Александра Обрадовића (1927-2001) на овом концерту имала су своју јавну премијеру (нека су нам била позната захваљујући снимцима на РТС). Међу тим делима нису била овом приликом његова симфонијска остварења која се сврставају у сам врх српске симфонијске музике (Трећа, Пета, Седма симфонија) нити нека од дела која представљају наш сопствени избор као што су то Концерт за виолончело или Кончертино за клавир, али су зато били представљени последњи опуси: Диптих за гудачки оркестар (1998), затим Диптих за клавир и гудачки оркестар (1999) који је одушевио присутне, као вешто написана партитура веома талентованог аутора, у којој је пијанисткиња најмлађе генерације Сара Вујадиновић (17) пронашла особени начин комуникације и заблистала на аутентичан начин, представљајући се као зрела млада уметница.

Треће и последње ауторово дело, завршено неколико месеци пред смрт, тестаментална пасакаља за гудачки оркестар „Црни горо” (2001) представља истовремено и омаж Мокрањцу, цитирањем песме из 11. руковети, и заокружење циклуса фолклорних инспирација Александра Обрадовића. Између ових дела, било по контрасту или у дијалогу, звучале су композиције много познатијих светских аутора, познатих по ангажману њихових земаља и извођача који су све учинили за њихову европску и светску афирмацију.

Ерки Свен Тир (1959) (Страст и Илузија, премијерно извођење у Србији) не помера нити освежава границе диптиха; много познатији сународник, Естонац светске репутације Арво Перт (1935) (Псалом, премијера у Србији) може и да кокетира и да импровизује, све је одушевљено прихваћено. Данас у свету веома популарни пољски композитор Хенрик Горецки (1933) у свом репетитивном Концерту за клавир и гудаче оп. 40 (1980) – такође прво извођење у Србији – који пршти од енергије и понављања стамених акордских фигура свираних у брзом темпу, демонстрира захукталост захтевајући концентрацију и високи ступањ техничке опремљености пијанисте. Сара Вујадиновић умела је то да чује, да прати диригента и оркестар и изрази свет необичног звучања, поново у оквиру форме диптиха, али овога пута састављеног од два веома брза става који протичу без предаха.

Млади гудачки оркестар под новим именом свира све боље, а његов диригент Раде Пејчић успева да музичаре анимира за сваку врсту програма.

Нимало заостајући за страним ауторима, музика Александра Обрадовића је заслужила да буде далеко присутнија на концертним подијумима, али и у нашој (закржљалој) историјској свести и савести.