Резолуција против Србије стигла у Народну скупштину

Посланици из посланичке групе Покрет слободних грађана – Странка демократске акције Санџака – Партија за демократско деловање поднели су Народној скупштини предлог резолуције под насловом „О осуди злочина Републике Србије извршених на Косову, утврђених пресудама Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију”, тражећи да се овај акт усвоји по хитном поступку.

Документ је, према печату писарнице Народне скупштине, примљен 13. маја 2026. године, а као потписници се наводе народни посланици Шаип Камбери, Минела Календер и Ахмедин Шкријељ. Иако председник ПСГ-а Павле Грбовић није међу потписницима, политичку тежину предлогу даје чињеница да долази из посланичке групе у чијем је називу и Покрет слободних грађана, странка која је у јавности препозната као један од најгласнијих политичких ослонаца такозване студентско-блокадерске листе.

У предлогу резолуције Србија се позива да осуди, како је наведено, „системске злочине, прогоне, убиства, депортације и етничко чишћење албанског становништва Косова”, уз тврдњу да су их током 1998. и 1999. године починиле снаге Војске Југославије, Министарства унутрашњих послова Србије и паравојне формације.

Предлагачи у тексту наводе да је на Косову током деведесетих година спровођена „систематска политика дискриминације, репресије и насиља над албанским становништвом”, као и да је, након укидања аутономије 1989. године, успостављен „систем институционалног апартхејда”. У документу се помињу Рачак, Меја, Велика Круша, Мала Круша, Сува Река, Избица и Подујево, као и масовне гробнице у Батајници, Петровом Селу, Перућцу и Кижеваку.

Посебно је политички спорно што се у самом називу резолуције користи формулација „злочини Републике Србије”, чиме се одговорност, уместо да буде персонализована на конкретне појединце и структуре, уводи у раван државне осуде. У тексту се, додуше, у једној од тачака наводи да признање и осуда злочина „не представљају осуду грађана Србије”, већ осуду политика, структура и појединаца, али је централна политичка порука већ постављена у самом наслову документа.
Предлогом се од државних органа Србије тражи „потпуно отварање војних, полицијских и државних архива”, наставак истрага о масовним гробницама и несталим лицима, као и јасно дистанцирање институција Србије од политика деведесетих година. Предлагачи траже и усвајање образовних, институционалних и друштвених мера које би, како наводе, спречиле „негирање злочина, говор мржње и понављање политика насиља”.

Предлог је стигао из посланичке групе коју чине политички актери различитог профила – од ПСГ-а, који се последњих година позиционирао као једна од највидљивијих опозиционих странака блиских протестним и блокадерским структурама, до странака националних мањина из Санџака и са југа Србије.

Управо та политичка позадина даје овом документу шири контекст. ПСГ и његови функционери били су део низа опозиционих акција које су у јавности представљане као подршка студентским блокадама и протестима. Истовремено, поједини активисти и политички савезници тог круга довођени су у везу са инцидентима испред Скупштине Србије и сукобима са полицијом. О инциденту испред парламента, у којем је дошло до гурања опозиционих посланика са полицијом и обезбеђењем, извештавали су и други медији.

У јавности су посебно одјекнуле и оптужбе против Марије Васић, активисткиње блокадерке, која је у провладиним медијима означавана као део групе која је, како се тврдило, планирала насилне сценарије, док је председница Скупштине Ана Брнабић јавно говорила да је Васић, уочи протеста 15. марта, помињала контакте са Војском Србије и њен излазак на улице у подршци блокадама.

Због тога се подношење оваквог предлога резолуције не може посматрати само као још једна парламентарна иницијатива, већ као део шире политичке линије у којој се Србија, у тренутку снажних притисака поводом Косова и Метохије, поново ставља у позицију да сама усваја документе који би могли да се тумаче као потврда најтежих оптужби на рачун државе.

Посебну пажњу изазива и захтев да се резолуција донесе по хитном поступку. Предлагачи то образлажу потребом да Србија покаже „институционалну опредељеност ка суочавању са репресивном прошлошћу” и прихватањем пресуда међународних судова. Критичари, међутим, могу у томе видети покушај да се без шире јавне расправе и без политичког консензуса у парламент уведе документ са далекосежним последицама по државни и национални наратив о Косову и Метохији.

На овај начин, питање Косова и Метохије поново се сели у унутрашњи политички обрачун. Уместо резолуције која би осудила злочине над Србима, прогон, мартовски погром, уништавање српске имовине, нападе на светиње и систематско угрожавање српског народа у покрајини, пред посланицима се нашао текст који у први план ставља осуду Републике Србије.
Уколико овај предлог уђе у скупштинску расправу, биће то једна од политички најосетљивијих тема у парламенту, јер ће отворити питање не само односа према ратовима деведесетих, већ и односа дела опозиције и блокадерског политичког круга према држави Србији, њеним институцијама и борби за очување Косова и Метохије у оквиру уставног поретка.

-