Rezolucija protiv Srbije stigla u Narodnu skupštinu

Poslanici iz poslaničke grupe Pokret slobodnih građana – Stranka demokratske akcije Sandžaka – Partija za demokratsko delovanje podneli su Narodnoj skupštini predlog rezolucije pod naslovom „O osudi zločina Republike Srbije izvršenih na Kosovu, utvrđenih presudama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju”, tražeći da se ovaj akt usvoji po hitnom postupku.

Dokument je, prema pečatu pisarnice Narodne skupštine, primljen 13. maja 2026. godine, a kao potpisnici se navode narodni poslanici Šaip Kamberi, Minela Kalender i Ahmedin Škrijelj. Iako predsednik PSG-a Pavle Grbović nije među potpisnicima, političku težinu predlogu daje činjenica da dolazi iz poslaničke grupe u čijem je nazivu i Pokret slobodnih građana, stranka koja je u javnosti prepoznata kao jedan od najglasnijih političkih oslonaca takozvane studentsko-blokaderske liste.

U predlogu rezolucije Srbija se poziva da osudi, kako je navedeno, „sistemske zločine, progone, ubistva, deportacije i etničko čišćenje albanskog stanovništva Kosova”, uz tvrdnju da su ih tokom 1998. i 1999. godine počinile snage Vojske Jugoslavije, Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i paravojne formacije.

Predlagači u tekstu navode da je na Kosovu tokom devedesetih godina sprovođena „sistematska politika diskriminacije, represije i nasilja nad albanskim stanovništvom”, kao i da je, nakon ukidanja autonomije 1989. godine, uspostavljen „sistem institucionalnog aparthejda”. U dokumentu se pominju Račak, Meja, Velika Kruša, Mala Kruša, Suva Reka, Izbica i Podujevo, kao i masovne grobnice u Batajnici, Petrovom Selu, Perućcu i Kiževaku.

Posebno je politički sporno što se u samom nazivu rezolucije koristi formulacija „zločini Republike Srbije”, čime se odgovornost, umesto da bude personalizovana na konkretne pojedince i strukture, uvodi u ravan državne osude. U tekstu se, doduše, u jednoj od tačaka navodi da priznanje i osuda zločina „ne predstavljaju osudu građana Srbije”, već osudu politika, struktura i pojedinaca, ali je centralna politička poruka već postavljena u samom naslovu dokumenta.
Predlogom se od državnih organa Srbije traži „potpuno otvaranje vojnih, policijskih i državnih arhiva”, nastavak istraga o masovnim grobnicama i nestalim licima, kao i jasno distanciranje institucija Srbije od politika devedesetih godina. Predlagači traže i usvajanje obrazovnih, institucionalnih i društvenih mera koje bi, kako navode, sprečile „negiranje zločina, govor mržnje i ponavljanje politika nasilja”.

Predlog je stigao iz poslaničke grupe koju čine politički akteri različitog profila – od PSG-a, koji se poslednjih godina pozicionirao kao jedna od najvidljivijih opozicionih stranaka bliskih protestnim i blokaderskim strukturama, do stranaka nacionalnih manjina iz Sandžaka i sa juga Srbije.

Upravo ta politička pozadina daje ovom dokumentu širi kontekst. PSG i njegovi funkcioneri bili su deo niza opozicionih akcija koje su u javnosti predstavljane kao podrška studentskim blokadama i protestima. Istovremeno, pojedini aktivisti i politički saveznici tog kruga dovođeni su u vezu sa incidentima ispred Skupštine Srbije i sukobima sa policijom. O incidentu ispred parlamenta, u kojem je došlo do guranja opozicionih poslanika sa policijom i obezbeđenjem, izveštavali su i drugi mediji.

U javnosti su posebno odjeknule i optužbe protiv Marije Vasić, aktivistkinje blokaderke, koja je u provladinim medijima označavana kao deo grupe koja je, kako se tvrdilo, planirala nasilne scenarije, dok je predsednica Skupštine Ana Brnabić javno govorila da je Vasić, uoči protesta 15. marta, pominjala kontakte sa Vojskom Srbije i njen izlazak na ulice u podršci blokadama.

Zbog toga se podnošenje ovakvog predloga rezolucije ne može posmatrati samo kao još jedna parlamentarna inicijativa, već kao deo šire političke linije u kojoj se Srbija, u trenutku snažnih pritisaka povodom Kosova i Metohije, ponovo stavlja u poziciju da sama usvaja dokumente koji bi mogli da se tumače kao potvrda najtežih optužbi na račun države.

Posebnu pažnju izaziva i zahtev da se rezolucija donese po hitnom postupku. Predlagači to obrazlažu potrebom da Srbija pokaže „institucionalnu opredeljenost ka suočavanju sa represivnom prošlošću” i prihvatanjem presuda međunarodnih sudova. Kritičari, međutim, mogu u tome videti pokušaj da se bez šire javne rasprave i bez političkog konsenzusa u parlament uvede dokument sa dalekosežnim posledicama po državni i nacionalni narativ o Kosovu i Metohiji.

Na ovaj način, pitanje Kosova i Metohije ponovo se seli u unutrašnji politički obračun. Umesto rezolucije koja bi osudila zločine nad Srbima, progon, martovski pogrom, uništavanje srpske imovine, napade na svetinje i sistematsko ugrožavanje srpskog naroda u pokrajini, pred poslanicima se našao tekst koji u prvi plan stavlja osudu Republike Srbije.
Ukoliko ovaj predlog uđe u skupštinsku raspravu, biće to jedna od politički najosetljivijih tema u parlamentu, jer će otvoriti pitanje ne samo odnosa prema ratovima devedesetih, već i odnosa dela opozicije i blokaderskog političkog kruga prema državi Srbiji, njenim institucijama i borbi za očuvanje Kosova i Metohije u okviru ustavnog poretka.

-