Цен­тра­ли­за­ци­ја и словенизација

Ових да­на пре­дао сам „Про­ме­те­ју” ру­ко­пис сво­је но­ве књи­ге „За­у­ста­вље­но вре­ме”. Дру­штве­не про­це­се про­вла­чио сам кроз при­че. Из­вод из књи­ге. У по­зним го­ди­на­ма све че­шће се дру­жим с Мир­ком Ча­на­да­но­ви­ћем. Мла­ђем на­ра­шта­ју са­мо да ка­жем да је он не­ка­да био у са­мом вр­ху вла­сти СФРЈ (Вој­во­ди­не, Ср­би­је, Ју­го­сла­ви­је). Био је део ве­ро­ват­но нај­му­дри­је вла­сти Ср­би­је по­сле Дру­гог свет­ског ра­та. На­кон јед­не шет­ње на ке­ју по­ред Ду­на­ва „украо” сам ње­го­ву при­чу. Пре­при­ча­ћу је у сло­бод­ној ин­тер­пре­та­ци­ји. Мир­ко­ва је, али у мо­јој вер­зи­ји.

У вре­ме свог по­ли­тич­ког ан­га­жо­ва­ња био сам у Сло­ве­ни­ји, по­чи­ње Мир­ко. Ин­те­ре­со­ва­ло ме је ка­ко то они успе­ва­ју да рав­но­мер­но раз­ви­ја­ју сво­је гра­до­ве Ве­ле­ње, Це­ље, Кам­ник, Птуј, Мур­ску Со­бо­ту, Но­во Ме­сто и се­ла око њих. Не хр­ле сви у Љу­бља­ну. Сло­ве­на­ца је два ми­ли­о­на и сви би мо­гли ста­ти у Љу­бља­ну, као што код нас већ два ми­ли­о­на жи­ве у Бе­о­гра­ду. На­про­тив, има­ју је­дан, њи­ма свој­ствен, кон­зи­стен­тан си­стем раз­во­ја на­чи­на жи­во­та у Сло­ве­ни­ји. Сва­ки град је ма­ло је­згро ко­је др­жи у ак­тив­ном по­ло­жа­ју сво­ју око­ли­ну, сво­ја се­ла. Сви су одав­но по­ве­за­ни пу­те­ви­ма, ко­му­нал­ном ин­фра­струк­ту­ром, све им је на­до­хват ру­ке. Рад­ник за­по­слен у гра­ду вра­ћа се у сво­је се­ло, ако му је та­мо су­пру­га ко­ја не ра­ди, али се ба­ви ку­ћом, вр­том, цве­ћем, по­вр­ћем, мо­жда и не­ком жи­вуљ­ком. Кућ­ном ра­ди­но­шћу, у ко­ју спа­да­ју и де­ца.

До­ма­ћин, ка­да до­ђе ку­ћи, не мо­ра да тр­чи у ви­кен­ди­цу, има хло­ро­фи­ла око се­бе, има ку­ћу и окућ­ни­цу. Сва­ки пе­даљ про­сто­ра је ис­ко­ри­шћен, ско­ро на сва­ком ћу­ви­ку је цр­кви­ца, око ње ле­по уре­ђе­не ку­ће, бе­ло окре­че­не с там­но­бра­он др­ве­на­ри­јом, увек по­ко­ше­ном тра­вом, зе­ле­ним па­шња­ци­ма на про­план­ци­ма, као раз­глед­ни­це. Код нас све обр­ну­то. До­во­ди­ли смо не­ква­ли­фи­ко­ва­ног рад­ни­ка у град, до­де­ли­ли му стан, су­пру­га по пра­ви­лу до­ма­ћи­ца, че­сто не­за­по­сле­на. Пра­ви­ли ма­ле рад­нич­ке ен­кла­ве (фа­ве­ле), ства­ра­ли си­ро­ти­њу гра­да. Се­ла на­пу­шта­на. Да­нас кад се про­ђе се­ли­ма, по­себ­но у ис­точ­ном Ба­на­ту, ви­ди се на­ша на­о­па­ка по­ли­ти­ка као на дла­ну. Ви­ше је пра­зних ку­ћа не­го оних над ко­ји­ма се још ви­је дим из оџа­ка, оних у ко­ји­ма не­ко још (пре)пре­спа­ва. По­ра­жа­ва­ју­ће и опо­ми­њу­ће. Не­где смо стра­те­шки ма­ша­ли, а ма­ша­мо и да­нас. Џа­ба нам стра­те­ги­је ове или оне, све су оне на па­пи­ру, на сај­то­ви­ма, али жи­вот по­ка­зу­је не­што дру­го, не­ку вр­сту свог на­лич­ја. У гим­на­зиј­ском уџ­бе­ни­ку фи­ло­зо­фи­је пи­ше: прак­са – је­ди­ни из­вор и кри­те­ри­јум исти­не.

Раз­ми­шљао је Мир­ко ка­ко да ре­цепт из Сло­ве­ни­је пре­се­ли у Вој­во­ди­ну. И у ње­го­во вре­ме има­ли смо из­гра­ђе­не пу­те­ве, ло­кал­ни са­мо­до­при­но­си од­ра­ђи­ва­ли су сво­је, до­ве­ли во­ду, стру­ју, има­ли под­ло­гу слич­ну Сло­ве­ни­ји. Али ипак нам је не­што фа­ли­ло. Раз­ли­ко­ва­ли смо се у мен­та­ли­те­ту, на­ви­ка­ма, оби­ча­ји­ма. Ис­пре­чи­ли су се ве­ко­ви. Мир­ко ни­је био ми­ран, у свом са­ња­ре­њу ка­ко Вој­во­ди­ну (па и Ср­би­ју у це­ли­ни) пре­тво­ри­ти у Сло­ве­ни­ју (ја бих до­дао у Швај­цар­ску) оти­шао је то­ли­ко да­ле­ко да је по­ми­слио: „... хај­де да сва­ком рад­ни­ку ко­ји жи­ви на се­лу, а пу­ту­је на по­сао у град, ку­пи­мо фи­ћу уме­сто бес­плат­не до­де­ле ста­на у гра­ду, пла­ти­мо бен­зин до по­сла и на­зад, ка­ко би­смо га за­др­жа­ли на се­лу, на окућ­ни­ци, да уве­де­мо сло­ве­ни­за­ци­ју и код нас”. Бр­зо се при­зе­мио, од­у­стао. Мен­та­ли­те­ти и на­чи­ни жи­во­та ме­ња­ју се ге­не­ра­ци­ја­ма, мо­жда и ве­ко­ви­ма, те­шко је пре­ко но­ћи јед­но пре­са­ди­ти у дру­го, не­ће се при­ми­ти. Мир­ко­ву при­чу мо­гао сам за­чи­ни­ти те­зом о про­па­да­њу и ра­се­ља­ва­њу на­ших се­ла, о ис­кри­вље­ној та­ра­би, истру­га­ним фа­са­да­ма, не­по­ко­ше­ној тра­ви, о ожиљ­ци­ма вре­ме­на ко­је пре­кри­ва­ју ко­ров и жбу­ње ис­пред ку­ћа, ра­сти­ња ра­не за­це­љу­ју.

Цен­тра­ли­зам ни­је про­сто­ре и де­мо­гра­фи­ју на­гри­зао са­мо из Бе­о­гра­да, из кру­га двој­ке. И Но­ви Сад је то чи­нио, до­ду­ше у ма­њим пор­ци­ја­ма, та­ко­зва­на но­во­са­ди­за­ци­ја Вој­во­ди­не. И да­ље ра­сту Бе­о­град и Но­ви Сад, а сви про­сто­ри да­ље од њих пре­су­шу­ју. Не­дав­но ми је Ђор­ђе Ран­дељ ре­као: ви­диш, Сплит и Но­ви Сад су пре ше­зде­се­так го­ди­на има­ли исти број ста­нов­ни­ка, не­где око 150.000. Да­нас Сплит има исто то­ли­ко, а Но­ви Сад ско­ро 600.000 с окол­ним на­се­љи­ма. Мир­ко као да је пре­пи­си­вао од Ери­ха Ма­ри­је Ре­мар­ка: „Са­ња­мо за­то што без сно­ва не би­смо мо­гли да под­но­си­мо исти­ну”. Дру­же Мир­ко, не бри­ни се, и ја сам на том тра­гу пи­сао ову књи­гу. Са­њао сно­ве да нам Ср­би­ја бу­де уре­ђе­ни­ја, леп­ша, ве­дри­јег рас­по­ло­же­ња, без стал­них тен­зи­ја ко­је су за­у­ста­ви­ле јед­но вре­ме, а љу­де оста­вља­ли без на­де, са стра­хом. Из­во­ри­шта тог не­спо­ко­ја су до­ма­ћег, на­жа­лост, све че­шће и оног ино­стра­ног, свет­ског по­ре­кла. Да­нас у Ја­ме­ни у це­лој ули­ци „жи­ви” јед­на ку­ћа на по­чет­ку ули­це, а дру­га на кра­ју, у њој две ста­ри­је же­не, ба­бе, са­ме. Ан­ти­ра­зглед­ни­ца из Сре­ма. Ве­ћи­на је у Но­вом Са­ду и Бе­о­гра­ду. Бо­ко­ви нам се пра­зне.

*Бив­ши члан Са­ве­зне вла­де у до­ба СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа