Шумари на удару дрвокрадица

Недавни напад на шумара у Макишу само је један од честих окршајакоје чувари плућа Србије морају да прегрме како би заштитили стабла и сопствене кости од насилних дрвокрадица. Шумар Милорад Микановић је овог пута имао среће и из сукоба са четворицом крадљиваца извукао се без већих повреда. Са људима „наоружаним” моторном тестером суочио се голим рукама.

Пиштољ шумари смеју да носе, али само у радно време. Њихова одговорност, међутим, не престаје са завршетком смене јер дрвокрадице најчешће „оперишу” ноћу или викендом. Зато чувари шума у патролу рејонима, који у просеку запремају по 1.500 хектара, иду кад год процене да је неопходно, макар и без оружја за самоодбрану.

– Заштитници шума изложени су вербалним и физичким насртајима дрвокрадица. Они се надмудрују и са сиротињом која сече дрва за огрев и са организованим групама које обарају стабла како би их препродавале. Полиција нам прискаче у помоћ, често идентификујемо починиоце, али судови не решавају више од 15 одсто пријава – каже Душко Полић, генерални директор „Србијашума”.

Неефикасност судова још више боде очи ако се узме у обзир да већина пријава није назначена на непознате него на идентификоване особе. Шумари углавном знају који становници њиховог краја вршљају по газдинствима и на којим пијацама послују, тако да сваке године одузму око 2.000 кубика покраденог дрвета. Судови су, ипак, готово увек болећиви када се лопов позове на немаштину и принуђеност да краде како би преживео.

– Дрвокрадице се не плаше чувара који немају оружје и не могу да их приведу. Шумар нема овлашћења да наплати казну на лицу места, на шта лопови свеједно не би пристали. Лакше је када полиција иде са нашим људима у патролу али, ако и ухвате лопова, судови су благи. Казне, додуше, буду и веће од вредности посеченог дрвета, али дрвокрадице секу стабла покрај друма и немају трошкове извлачења на пут па лепо зараде. Казне за бесправну сечу у заштићеним природним добрима су исте као за остале шуме. Ни за тај преступ закон не предвиђа да починилац буде послат у затвор – рекао је Вељко Стојисављевић, заменик генералног директора „Србијашума”.

Организоване групе дрвокрадица и препродаваца, на срећу, нису бројне нити су увек насилне, међутим, штета коју нанесу шумама је знатна. Број нелегално посечених стабала годинама се, ипак, смањивао до лани, када је похара опет обрстила шуме за 10.000 кубних метара.

Штета у Београду није велика као у јужнијим деловима земље. У престоничким шумама је 2007. године посечено 65 кубика, што је готово ситница у поређењу са више од 1.000 кубика у Кучеву, Лозници и Пријепољу и чак 4.500 кубика у Врању. Најгоре пролазе шуме у копненој зони безбедности, одакле годишње нестане и 120.000 кубика. Групе дрвокрадица са Косова редовно прелазе административну линију и враћају се кући са великим пленом. Сарадња са Кфором је недавно успостављена и почела је да даје резултате. Трајаће док бесправна сеча у том крају не буде барем обуздана.

Шта се дешава на Косову може се само замислити, будући да прецизне податке „Србијашуме” не могу да дознају. Једино о чему могу да воде евиденцију јесу повреде које сналазе шумаре у копненој зони безбедности, најопаснијем газдинству о којем се старају, где ничу најквалитетнија стабла у Србији. Међу државним службеницима шумари су, после полиције и војске, имали највише жртава на Косову.

Како кажу стручњаци, број шумских кривица у Србији, без обзира на потешкоће, мањи је него у земљама у окружењу. Степен пошумљености је, на пријатно изненађење, виши него што се донедавно претпостављало и износи око 31 одсто, не рачунајући Косово.

Велики проблем су, међутим, и излетници који игноришу канте када треба да се ослободе отпадака пикника, као и немаром изазвани пожари који остављају згаришта, туморе у „плућима” Србије. Дивље депоније на прилазима градовима углавном су смештене на територији под надзором „Србијашума”. У овом јавном предузећу надају се да ће и ту бити побољшања после акције „Очистимо Србију”, коју Министарство за животну средину и просторно планирање почиње у марту.