Шта амбасадор Фергусон не жели да види

Када амбасадор једне велике силе јавно оцењује стање медија у другој држави, онда његове речи неминовно имају политичку тежину. Зато изјава британског амбасадора Едварда Фергусона за Нову и тврдња да Србија има озбиљне проблеме у медијској сфери и да медији имају токсичну улогу, није могла проћи незапажено. Не зато што у Србији нема проблема — има их и превише — већ зато што долази из земље чији су медији деценијама међу најконтроверзнијим у Европи.

Управо ту почиње питање кредибилитета. Јер, ако постоји држава која тешко може наступати са позиције моралне супериорности када је реч о новинарству, политичким кампањама и таблоидизацији, онда је то Велика Британија. Земља у којој су медији одавно престали да буду само информативни коректив власти и постали део политичког и идеолошког апарата.

Британски таблоиди попут The Sun или Daily Mail нису тек обична гласила са „оштрим стилом“. Они су годинама симбол агресивног сензационализма, јавних линчева, политичких обрачуна и систематског обликовања јавног мњења. Њихове кампање према мигрантима, политичким противницима или појединим јавним личностима често су превазилазиле границе професионалног новинарства и улазиле у простор отворене пропаганде.

Британија је, притом, једна од ретких европских земаља која је доживела да се читав медијски систем нађе у центру огромног скандала због криминалних метода прикупљања информација. Афера листа News of the World остала је упамћена као једна од најмрачнијих епизода савременог европског новинарства. Прислушкивани су телефони политичара, глумаца, спортиста, али и породица жртава злочина. Скандал је био толико дубок да је лист угашен, а покренута је велика национална истрага о везама политике, капитала, полиције и медија.

Тада се у самој Британији говорило да је медијска сцена постала „токсична“. Данас, међутим, из Лондона поново стижу лекције другима.

Ни BBC, институција која се често представља као глобални идеал објективног новинарства, није остала поштеђена озбиљних контроверзи. Оптужбе за политичку пристрасност током дебате о Брегзиту, као и питања одговорности у случају Jimmy Savile, озбиљно су уздрмале поверење дела британске јавности у сопствени јавни сервис.

Посебна прича јесте концентрација медијског власништва. Утицај медијских магната попут Руперт Мардока на британски политички живот више није ни предмет теорија, већ општепозната чињеница. Деценијама се уочи избора у Британији не поставља само питање шта мисле бирачи, већ и — кога подржавају велики таблоиди.

Све ово, наравно, не аболира Србију од сопствених проблема. Домаћа медијска сцена јесте оптерећена политичким поделама, таблоидизацијом, економским притисцима и падом професионалних стандарда. Али управо зато би расправа о медијским слободама морала да буде ослобођена политичког патернализма и геополитичког лицемерја.

Јер, постоји разлика између добронамерне критике и држања лекција са висине.

Када западне дипломате говоре о медијима у Србији, често се ствара утисак да долазе из простора готово идеалне демократије, у којем су новинари потпуно независни, медији ослобођени политичких и корпоративних утицаја, а јавност заштићена од манипулације. Стварност је, међутим, много сложенија. Криза поверења у медије данас потреса готово читав Запад, можда чак и више него земље Балкана.

У времену када друштвене мреже производе лавине дезинформација, када таблоиди обликују политичке кампање, а медијске корпорације имају моћ већу од многих влада, тешко је пронаћи државу која може другима делити лекције без озбиљне дозе самокритике.

Можда би зато било корисније да се уместо једностраних оцена отвори искренији разговор о томе како су медији широм света постали таоци политичких интереса, профита и идеолошких сукоба. Таква расправа била би поштенија — и према Србији, и према истини.