И животиње тугују

Готово две трећине наших суграђана имају пса или мачку као кућног љубимца, говоре подаци из најновијег истраживања агенције „Ипсос” – број кућних љубимаца порастао је чак за 11 одсто у односу на 2020. годину. Број паса у домаћинствима повећао се од 2020. са 42 на 49 одсто, док се број мачака повећао са 28 на 34 процента.

Занимљиво је да тинејџери знатно чешће имају псе (82 одсто) него мачке (26 процената), док у осталим старосним групама нема значајних разлика у преференцијама крзнених љубимаца. Изузетак су особе старије од 60 година, међу којима је мање оних који имају псе. Високо образовани ређе имају псе и најчешће немају љубимца. Највећа разлика види се код имућнијих – само трећина њих има пса, четвртина мачку, а половина нема ниједног крзненог пријатеља.

Очекивано, љубимци су чешћи у руралним подручјима, у којима 76 одсто домаћинстава има пса или мачку, док свега половина породица у граду има љубимце. Готово половина наших суграђана кућне љубимце види као чланове породице, а овај однос чешће имају жене – свака друга сматра кућног љубимца чланом породице, у поређењу са 40 одсто мушкараца. Као чланове породице кућне љубимце доживљава половина генерације зед, 43 одсто миленијалаца, 46 одсто припадника генерације икс, док је тај број нешто мањи код беби-бумера – 36 одсто.

Волети животиње и имати кућног љубимца су две одвојене емотивне приче, којима је заједнички садржалац љубав, захваљујући којој власници прилагођавају живот, планове, стамбени простор и дневни распоред активности – не пада им тешко шетња љубимца у глуво доба ноћи, као ни тешка борба за њихов последњи дах. Археологија је препуна доказа о заједничким гробовима људи и животиња, а књижевност би свакако била сиромашнија без књига као што су „Мали принц”, „Леси се враћа кући”, „Бели очњак”, „Зов дивљине”, „Уметност вожње по киши” у којима се говори о љубави према животињама.

Руковођене идејом да са животињама ступамо у различите интеракције у распону од интензивне привржености, преко равнодушности до циљаног уништавања, ауторке зборника „Људско-животињски односи из хуманистичке перспективе”, који је издао Институт за филозофију и друштвену теорију, осветљавају ове комплексне односе кроз призму филозофије, права, социологије, психологије и антропологије. Публикација је настала у оквиру истраживачке групе „Сентиенце”, а како је на њеној недавној промоцији истакла Марија Бранковић, психолог и власница мачка Прлета, савремена наука недвосмислено поткрепљује идеју да су животиње осећајна бића.

– Филозоф Мери Миџли каже да је „људска представа о животињи дубоко и неизлечиво емотивна представа”. Кембричка декларација о свести која представља саопштење групе водећих неуронаучника указује на то да сисаре, птице, али и многе друге животињске врсте треба сматрати осећајним бићима. Идеје о томе да животиње тугују, успостављају односе привржености између себе или с људима и антиципирају будући одлазак код ветеринара, не представљају само антропоморфизације или склоност људи да приписују животињама особине и стања налик људским, већ су заиста нешто за шта су животиње кадре – указала је Бранковићева.

Дуга историја суживота људи и животиња у односима које карактеришу брига и узајамна приврженост, оценила је Бранковићева, има у савременом друштву најчешћи израз у односу с љубимцима.

– Психологија потврђује да је брига о љубимцима најчешће доживљена као однос међусобне привржености и посвећености, а овај однос оцењује се као сигурнији од партнерског на свим процењиваним димензијама. Људи који брину о животињама често их доживљавају као чланове породице и извор социјалне подршке, а психологија препознаје и идеју благотворног контакта са животињама који може довести до физичког, емоционалног, когнитивног и социјалног бољитка за различите групе људи. Студије показују да међу затвореницима који учествују у програмима интервенција са животињама долази до значајног напретка у менталном здрављу и међуљудским односима, као и до смањења рецидивизма – закључила је Бранковићева.

Психолог Анастасија Буџак, која је на Филозофском факултету у Београду одбранила прву докторску дисертацију у области психологије интеракције људи и животиња, оценила је да су животиње постале неизоставан део свакодневице и битан део интеракција.

– Људи су способни да остваре значајне односе са животињама. Захваљујући учесталости ових интеракција, оне постају важан фактор у формирању социјалног идентитета и воде бољем разумевању животиња кроз идентификацију и солидарност с њима. Истраживања говоре да су жене склоније, услед вишег нивоа емпатије и чињенице што и саме имају подређен положај у друштву, да у већој мери сматрају да су животиње осећајна и свесна бића, приписујући им капацитете за различита осећања, патњу и свест, него мушкарци. Друге студије указују на то да млађа популација има позитивнији став према животињама и да се у већој мери залаже за њихова права и добробит... С друге стране, постоје истраживања која не потврђују ове налазе – навела је Буџакова.

У оквиру студије спроведене у нашој земљи, како је указала, показано је да ниво образовања није значајно повезан са односом према животињама.

– Док су неке студије показале да образованији испитаници имају позитивнији став према животињама. Особе које се у већој мери залажу за политички конзервативизам више подржавају и различите облике експлоатације животиња, како у нашој земљи, тако и у свету, а људи који имају позитивне односе према животињама у већој мери вреднују самосталност у мишљењу и деловању, у потрази су за изазовима и новинама и имају израженију бригу за друге и толеранцију – казала је Буџакова.

Једне волимо, других се плашимо, а треће једемо

Објашњавајући да у нашем односу према животињама постоји хијерархија, др Маја Пасарић са Института за етнологију и фолклористику у Загребу подсетила је да неке животиње волимо, других се плашимо, а треће једемо, не размишљајући много о моралним аспектима те ситуације. – Истраживања говоре да онако како се односимо према животињама, тако се понашамо према другим људима и социјалним групама. Животиње имају различита афективна стања, а истовремено знамо да имају терапеутски ефекат на људе и позитивно утичу на смањење анксиозно-депресивних симптома. Без обзира на супериоран однос који имамо према људској врсти, много смо сличнији животињама него што то мислимо – закључила је она.