Упечатљив сувенир из Србије

За мање од пет месеци, Србија ће постати центар света у који ће се, у оквиру Универзијаде, од 1. до 12. јула, слити 10.000 спортиста из 170 земаља. Та јединствена прилика за промоцију српског спорта, сигурно је, неће бити пропуштена. Ту смо увек били јаки. Оно чиме би се свакако требало позабавити, јесте маркетиншки окрет ка српској култури.

Јер, у тој кључној грани промовисања српских вредности баш се и нисмо прославили. Што због стереотипа који нас приказују у светлости брадатих ратника, склоних ракији и шенлучењу ватреним оружјем, што због пословичне српске лењости.

А како убедити странца да поред лепих утисака које ће, највероватније, понети из ноћних провода и љубазности домаћина, када стигне кући каже: „Ово је лепа Србија, коју доносим кући.”

Постоји и једна, прилично очигледна могућност, а то су сувенири који за просечног туристу често значе више него комплетна понуда музеја.  

Свакако, у Београду постоје сувенирнице у којима би путник-намерник могао да купи мини-статуу београдског „Победника”, аутора Петра Боровића, али оне су вешто скривене од очију заинтересованих и све се налазе само у најстрожем центру града, на малој раздаљини од Македонске улице до Студентског трга.

Оно што би држава могла да понуди јесу брошуре на енглеском језику, које кратко, јасно и ефектно описују шта је Србија добро поклонила свету. Феликс Ромулијана, Лепенски вир, тврђава Калемегдан, на којој се види пет слојева чудесног Београда, па онда Иво Андрић, Милош Црњански, Милева Марић-Ајнштајн, Милутин Миланковић... Па све до, препознатљиве и надалеко чувене, шљивовице. Навести, зашто да не, и анегдоту о Ричарду Бартону и Елизабети Тејлор који су се, после посете Србији, вратили кући заљубљени у ово пиће.

Значај сувенира не би требало потценити, чак иако би неки критичар, склон врхунској уметности, напоменуо како је то кич. Али, није толико страшно замислити кичасту фигурицу Николе Тесле, реплику споменика смештеног испред Електротехничког факултета у Београду, коју посетилац из, рецимо, Финске, купује за успомену и сећање на Србина који је осветлио планету.

Нешто врло слично раде и Аустријанци са својим Волфгангом Амадеусом Моцартом– од шоља са његовим ликом па до разних фигурица. Шта је, између осталог, слатка Моцарт-кугла него врхунски кич – па им нико не замера због тога. Напротив. А зарада се у целој причи подразумева.

Остају два суштинска питања: како држава планира да прода српску аутентичност? И, да ли има довољно новца у „народној” каси за такво улагање? Већ годинама уназад, разни туристички стручњаци и медији замерају то што су странцима најчешће лако доступне разгледнице Београда, које је (узгред) могуће купити само у Кнез-Михаиловој улици у Београду. Има још пет месеци до Универзијаде. И довољно времена да се широм Београда, али и у Панчеву, Обреновцу, Сремској Митровици, Смедереву и Земуну, где ће, према најавама, такође бити одржавана такмичења, припреме места за штандове за продају српске, позитивне, културне аутентичности. И требало би почети што пре, имајући у виду поменуту лењост на коју нису имуни ни домаћи политичари.