Upečatljiv suvenir iz Srbije

Za manje od pet meseci, Srbija će postati centar sveta u koji će se, u okviru Univerzijade, od 1. do 12. jula, sliti 10.000 sportista iz 170 zemalja. Ta jedinstvena prilika za promociju srpskog sporta, sigurno je, neće biti propuštena. Tu smo uvek bili jaki. Ono čime bi se svakako trebalo pozabaviti, jeste marketinški okret ka srpskoj kulturi.

Jer, u toj ključnoj grani promovisanja srpskih vrednosti baš se i nismo proslavili. Što zbog stereotipa koji nas prikazuju u svetlosti bradatih ratnika, sklonih rakiji i šenlučenju vatrenim oružjem, što zbog poslovične srpske lenjosti.

A kako ubediti stranca da pored lepih utisaka koje će, najverovatnije, poneti iz noćnih provoda i ljubaznosti domaćina, kada stigne kući kaže: „Ovo je lepa Srbija, koju donosim kući.”

Postoji i jedna, prilično očigledna mogućnost, a to su suveniri koji za prosečnog turistu često znače više nego kompletna ponuda muzeja.  

Svakako, u Beogradu postoje suvenirnice u kojima bi putnik-namernik mogao da kupi mini-statuu beogradskog „Pobednika”, autora Petra Borovića, ali one su vešto skrivene od očiju zainteresovanih i sve se nalaze samo u najstrožem centru grada, na maloj razdaljini od Makedonske ulice do Studentskog trga.

Ono što bi država mogla da ponudi jesu brošure na engleskom jeziku, koje kratko, jasno i efektno opisuju šta je Srbija dobro poklonila svetu. Feliks Romulijana, Lepenski vir, tvrđava Kalemegdan, na kojoj se vidi pet slojeva čudesnog Beograda, pa onda Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Mileva Marić-Ajnštajn, Milutin Milanković... Pa sve do, prepoznatljive i nadaleko čuvene, šljivovice. Navesti, zašto da ne, i anegdotu o Ričardu Bartonu i Elizabeti Tejlor koji su se, posle posete Srbiji, vratili kući zaljubljeni u ovo piće.

Značaj suvenira ne bi trebalo potceniti, čak iako bi neki kritičar, sklon vrhunskoj umetnosti, napomenuo kako je to kič. Ali, nije toliko strašno zamisliti kičastu figuricu Nikole Tesle, repliku spomenika smeštenog ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, koju posetilac iz, recimo, Finske, kupuje za uspomenu i sećanje na Srbina koji je osvetlio planetu.

Nešto vrlo slično rade i Austrijanci sa svojim Volfgangom Amadeusom Mocartom– od šolja sa njegovim likom pa do raznih figurica. Šta je, između ostalog, slatka Mocart-kugla nego vrhunski kič – pa im niko ne zamera zbog toga. Naprotiv. A zarada se u celoj priči podrazumeva.

Ostaju dva suštinska pitanja: kako država planira da proda srpsku autentičnost? I, da li ima dovoljno novca u „narodnoj” kasi za takvo ulaganje? Već godinama unazad, razni turistički stručnjaci i mediji zameraju to što su strancima najčešće lako dostupne razglednice Beograda, koje je (uzgred) moguće kupiti samo u Knez-Mihailovoj ulici u Beogradu. Ima još pet meseci do Univerzijade. I dovoljno vremena da se širom Beograda, ali i u Pančevu, Obrenovcu, Sremskoj Mitrovici, Smederevu i Zemunu, gde će, prema najavama, takođe biti održavana takmičenja, pripreme mesta za štandove za prodaju srpske, pozitivne, kulturne autentičnosti. I trebalo bi početi što pre, imajući u vidu pomenutu lenjost na koju nisu imuni ni domaći političari.